⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

DOĐE I TAJ TRENUTAK U ŽIVOTU

Kada su duh i telo u savšenoj harmoniji nema mesta za paniku. Sklad je veoma bitan kako bi se imao mir i zato sve mora biti u savršenoj ravnoteži. Disanje ne sme biti ni presporo ni prebrzo, misli moraju biti upućene na samo jednu, određenu stvar, i na kraju telo mora biti opušteno, svaki njegov mišić. Plavetnilo astralne dimenzije me podseća na neke snove koje sam imala davno. Tek kada sam se upustila u meditaciju shvatila sam da još od malena posećujem ovo spiriualno mesto u potrazi za odgovorima. Ako oni nešto znaju to su sigurno odgovori. Ima ih mnogo ovde, astralna tela ljudi koji su živeli, žive i koji će tek živeti. To su čiste energije bića koje borave u astralnoj dimenziji večno. Ako sam se ikada pitala kako izgleda zagrobni život, sada znam. U poslednje vreme sam često pronalazila svoj mir baš ovde, među glasovima koji umirujuće šapuću tajne čovečanstva. Od nedavno dolazim i radi višeg cilja, nje. Ali izgleda kao da mi nije suđeno da je sretnem. Moja majka se ne pojavljuje. Baka mi je jednom rekla da je to zato što nije spokojna. Dokle god se ne reši pitanje oko dara neće ni biti. Zarobljena je tamo negde gde ja ne mogu dosegnitu svojim umom, ali sam obećala da ću uskoro rešiti sve probleme zbog kojih brine, a onda sam sigurna da će pronaći svoje svetlo na kraju tog mračnog tunela.

-Helen!- čula sam glas kako me doziva iz daleka.

Mora da se Alis vratila, pa vreme je da i ja pođem nazad u svoje telo.

-Helen, spavaš li?-

-Ne, budna sam sada!- rekla sam otvorivši oči.

-Odlično! Htela sam da porazgovaram sa tobom.- nervozno je rekla.

-Dobro, o čemu se radi?- zainteresovano sam sela u krevetu i ispratila je pogledm dok je prilazila svom da takođe sedne.

-Znam da uskoro moraš poći, što je bliže taj dan ja se osećam sve gore i gore. Kao da će nešto u meni da pukne, a onda neću moći da prestanem da plačem.-

-Hej, Alis!- preskočila sam krevet do nje i zagrlila je, -Molim te ne radi to sebi. Obećala sam ti da ću se vratiti, a znaš dobro da održim svako obećanje.-

-Da, ali... ljuta sam na sebe što sam tako sebična!- zaplakala je, -Ti zaslužuješ porodicu, svoju pravu porodicu sa kojom bi trebalo da živiš tamo negde...!-

-Alis, možda si u pravu, trebalo bi, ali me niko ne pita šta je ono što ja želim! Sa Lukasom sam se posvađala, možda nikada ne uspem  da izgladim odnose sa njim, a oca ni ne poznajem! Zar misliš da bih volela da živim sa strancima?-

Isfrustrirano sam ispuhnula shvativši da je moja dvočasovna seansa otišla dođavola onog trenutka kada smo započele ovaj razgovor.  Alis me je pogledala, u očima su joj se sijale suze. 

-Znaš, možda si u pravu. Treba da bude onako kako ti želiš, čak i ako se meni to ne dopada. Izvini, samo nisam želela da te izgubim, pretpostavljam.-

-I nikada nećeš. Već sam ti rekla, bićemo najbolje drugarice čak i ako se preselim na drugu planetu.- rekla sam kroz smeh.

Sada kada je vreme zaista došlo kraju bio bi red da i Bred i Lena saznaju o čemu se radi. Nema svrhe više kriti od njih nešto što će se dogoditi za nekih nedelju dana.

-Helen, o čemu razmišljaš?- radoznalo me je upitala.

-O tome kako bi i tvoji roditelji trebalo da znaju da odlazim.-

-Ali, šta ćeš im reći?-

-Da odlazim kod svoje porodice na neko vreme, ali da ću se vratiti. Bilo bi lepo da im sutra sve to kažem.-

-Onda ću se ja za to postarati. Ne brini ništa.-

Zahvalno sam se osmehnula i vratila se u svoj krevet.