⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

OSLOBOĐENI

Dani su sporo prolazili, ali je konačno došao i dan da okončamo ovu agoniju, ako se može tako reći. Boravak na imanju poštenih Silverovih mi je bio i ostaće u lepom sećanju samo po jednoj, pozitivnoj stvari koja mi se dogodila, a to je Kevinova prosidba, da tako kažem. Ipak, još više se radujem kraju našeg boravka ovde, jer kada konačno sve ovo prođe ceo svet, pa i Lukas, će morati da prihvati da se Kevin i ja volimo. Više neće biti tajni niti skrivanja, samo on, ja i naša ljubav.

I da li sam zaboravila da pomenem da je Ester postala izuzetan prijatelj za ovih par dana koliko smo boravili u njenom domu. Ispostavilo se da je bila tiha i povučena jer se plašila da je nećemo prihvatiti, no ja sam ipak uspevala iz dana u dan da je odobrovoljim da počne da priča sa mnom. Jedino mi je žao što se od nje moram rastati, ali sa druge strane pozvala sam je da me poseti jednom i iskreno se nadam da hoće. Drago mi je da su ona i Euhenio uspeli da izglade odnose posle svega. Na posletku sam i njima uspela da pomognem.

Još nekoliko sati me deli od konačne slobode. Kako to lepo zvuči, konačna sloboda. Još samo malo...

"Helen! Hajde, polazimo." pozvao me je Lukas iz hodnika. 

Pokupila sam stvari i izašla. Napolju su nas, naravno, čekali konji kao i prošli put. I nekako je sve delovalo nestvarno, kao prelep san iz kojeg ću se, bojim se, probuti. Ne! Ne želim da razmišljam o tome. Ovog puta će sve ići po planu. Imam puno poverenje u Kevina i niko neće ništa zeznuti.

Duboko sam udahnula pre nego što sam se pozdravila sa Ester, Euheniom i gospodinom Emanuelom. Obećala sam sebi da ovo neće biti još jedan rastanak, nego 'do sledećeg viđenja' pozdrav.

Mada moram priznati da sam najushićenija bila onog trenutka kada smo Lukas, Kevin i ja uzjahali konje i uputili se put Amazonske šume. Sve vreme dok smo putovali, što je trajalo otprilike sat vremena, preslišavala sam se plana. Ne želim nešto pogrešno da uradim pa da onda sve ovo padne u vodu.

Posle izvesnog vremena smo ponovo došli u poznato okruženje hrama. Svi smo ostavili konje ispred i ušli u hram. Ne znam zašto mi se čini da Lukas nema pojma šta je potrebno učiniti. Mada me to ne iznenađuje jer nikada nije ni želeo ovaj dar. Zato ću ga danas konačno osloboditi tog bremena. Ušli smo u hram i otišli do mesta gde smo pre tačno dvanaest dana ostavili narukvice. Popločana staza sprovela nas je kroz mračan hodnik do centra hrama gde je vrlo malo svetla dopiralo kroz izrezan krug  na plafonu. Svetlost je osvetljavala tačno onoliko površine koliko su zauzimale dve narukvice. 

"I šta sada?" nervozno je upitao Lukas.

"Samo da pogledam u knjigu vračeva." rekla sam pokušavajući da se snađem sa gomilom stranica u ovom mračnom bunkeru.

Nekako sam uspela da osvetlim lampom knjigu i pronašla odgovorajući pasus u kojem su bile naznačene reči za odricanje dara pod nazivom "oslobađanje". Pažljivo sam prostudirala nekoliko rečenica koje je Tejlor velikodušno preveo za mene.

"Jesi li?" ponovo se oglasio Lukas.

Uputila sam mu jedan posve iznerviran pogled dok sam pokušavala da obuzdam svoj jezik i ne kažem nešto pogrešno. 

"Treba da se izgovori čitav pasus kako bi se sve razrešilo. Samo ponavljaj za mnom."

Lukas je klimnuo glavom i pročistila sam grlo kako bih počela sa iščitavanjem. Pre nego što sam počela pogledala sam u Kevina koji je mirno stajao nedaleko od nas i čekao svoju priliku. Ipak, njegov pogled je govorio više od milion reči.

"U ime svetlosti, ukorim te, tamo! Raskidam sve ugovore, sporazume i inicijacije sa tobom ili bilo kojim bićem što je iz tebe stvoreno i u tebi živi!"