⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

LOŠE STVARI SE DEŠAVAJU DOBRIM LJUDIMA

-Morala bih da krenem uskoro.- rekla sam otvorivši balkonska vrata kako bismo ušli nazad u sobu, -Neko društvo me čeka dole da gledamo svečano otvaranje fontane. Hoćeš da nam se pridružiš?-

Lukas je odmahnuo glavom i bacio se lenjo na krevet, -Ne, radije ne bih, a i mislim da bi tvoji prijatelji imali mnogo pitanja da me vide. Prosto ću ih sve lepo upoznati neki drugi put.-

-Kako hoćeš. Vidimo se sutra da porazgovaramo o planu oslobađanja?-

-Naravno. Čuvaj se.- rekao je otvorivši mi vrata.

Po prvi put posle mnogo vremena sam čula te reči i osetila se zaštićeno. Osmehnula sam se i izašla iz motelske sobe uputivši se ka stepeništu. Došavši blizu predvorja čula sam neku galamu, ubrzo sam videla Alis i recepcionara kako se raspravljaju.

-Alis?-

Ugledavši me olakšanje se pojavilo na njenom licu i prišla mi je uhvativši me pod ruku,-Helen! Konačno! Ovaj čovek nije želeo da te pozove!-

-Šta se dogodilo, zašto nisi na trgu sa Kevinom?-

Izvela me je napolje gde je sve vrvilo od meštana koji su razgovarali stvarajući žamor.

-Helen, pokušala sam ranije da ti javim ali nisi odgovarala na moje pozive. Kevin... on te je video sa Majklom gore i veoma se naljutio.- rekla je u jednom dahu.

-Molim?!-

-Pokušala sam da ga zaustavim ali nije želeo da me sluša... ne znam šta mu je u glavi ali mislim da bi trebalo da ga pronađeš i sve mu objasniš.-

Reči su se vrtele oko mene kao roj pčela dok sam pokušavala da razumem. Zašto se loše stvari dešavaju samo dobrim ljudima?!

-Kuda je otišao?- pitala sam preturajući po torbi u potrazi za mobilnim.

-Ne znam! Nije ništa rekao, samo je otišao preko trga u pravcu škole.-

Izvadila sam konačno telefon i okrenula ga ali je samo dugo zvonilo dok se nije upalila govorna pošta. Bestraga!

-Kažeš da je otišao u pravcu škole? Mislim da znam gde mogu da ga pronađem. Izvini na neprijatnosti i hvala ti na svemu.- zagrlila sam je.

-Nema na čemu, samo sredi sve. Užasno mi je krivo što je sve tako ispalo.-

Klimnula sam glavom i uputila se ka školi. Postoji samo jedno mesto dovoljno izolovano od ljudi, park sa druge strane škole. Došavši u školsko dvorište srela sam se sa portirom koji me je jedva pustio da prođem. Morala sam da izmislim kako sam zaboravila nešto unutra, a potom se iskradem na zadnji ulaz pravo u park. Kada sam konačno ponovo bila na svežem vazuhu ostavivši školu iza sebe pokušala sam da se setim kuda me je Kevin prošli put sproveo. Zaista je teško setiti se jer je skoro pao mrak a svako drveće je izgledalo isto. Na kraju sam morala poći nekud pa sam odlučila da to bude strogo pravo bez skretanja. I ako je leto skoro došlo noći su i dalje hladne pa tako i ova već počinje da obmotava svoje hladne prste oko mene. Skoro da sam odustala kada sam ugledala dbro poznati brežuljak i Kevina kako sedi okrenut leđima i gleda na grad sa već upaljenim svetlima. 

-Kevine?- dozvala sam ga na šta se odmah okrenuo ustavši sa zemlje.

Ljutnja kakvu nikada nisam videla sevala je iz njegovih očiju dok se licem širio grč besa. Ovog puta sam preterala, uništila sam ga svojim lažima i tajnama, a to je ono što nikako nisam želela. Ako počnem sada da preispitujem svoje odluke mogu slobodno da kažem da sam veoma pogrešila, ili je trebalo sve na početku lepo da mu kažem ili da nam uopšte ne pružim priliku, treće opcije nema. Sada znam da ne želim da ga izgubim i moram da se borim za njega... samo što nemam argumente...