⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

MAKUNA OBRED

Izlazak sunca označio je početak onoga što bi trebalo da nas izbavi iz ove situacije. Probudila sam Lukasa i Kevina, mada sam sigurna da nisu ni spavali već samo tako ležali i pretvarali se izgubljeni u sopstvenim mislima. Izaši smo iz hrama i spustili se dugim stepeništem do prvog drveta gde su bili vezani naši konji. Dvaput sam se osvrnula oko sebe sa onim istim osećajem da nas neko posmatra ali ponovo nikoga nije bilo pa sam odustala. Stavila sam listove zlatne ruže u flaše a potom ih napunila vodom sa obližnjeg izvora. Trebalo bi da odstoje do podneva. Kevin je doneo kamenje života. Zapravo su to bili obrađeni komadići kamena boga Amu na mestu gde je njegov kamen nekada ležao. U tekstu koji smo onog dana Lukas i ja pronašli na internetu jasno je stajalo da tačno u podne treba prineti žrtvu.

-Dobro, to bi bilo to za sada.- rekla sam bacivši pogled na sat, -Za tri sata moramo početi.-

-Ništa, idem da potražim neka drva za večeras.- rekao je Kevin  osatvljajući Lukasa i mene za sobom.

-Nemoj daleko! Ne mogu još i tobom da se bavim ako se izgubiš!- dobacio je Lukas ali poznavajući Kevina nije mu ništa odgovorio već je samo zašao za grmlje.

Sa druge strane ja nisam mogla to tek tako zaboraviti. Ne mogu verovati da je sve bilo u redu do malopre a sada se Lukas ponaša kao kreten!

-Kuda?- pitao je videvši da sam počela da se udaljavam.

-Što dalje od tebe.-

Izgleda da moj odgovor nije bio zadovoljavajuć za njegovo veličanstvo jer se ubrzo nacrtao ispred mene.

-Lukase, molim te, ne želim da se svađam sa tobom...-

-Ali uporno to činiš svojim postupcima. Mislio sam da ćeš konačno shvatiti gde pripadaš, ali ne, ti i dalje nastavljaš da trčiš za onim ko te je povredio.-

Pošto je ponovo počeo razgovor na tu temu više nije bilo mogućnosti da izbegnem odgovore.

-Ah. Lukase... toliko si se trudio da mi dokažeš da grešim u vezi sa Kevinom da nisi ni primetio koliko mi je ustvari stalo do tebe. Reci mi čega se toliko plašiš da moraš ovo raditi?-

I kao da ga je moje pitanje razbesnelo i iznenadilo u isto vreme samo se okrenuo i otišao, ostavivši me bez odgovora što me je povredilo, ponovo.

-Gde ideš sada?!- prodrala sam se na ivici suza. 

-Po hranu. To što ćemo postiti danas, ne znači da ćemo i sutra.- hladno je odgovorio bez osvrtanja.

Iznervrano sam sela na stepenik hrama prekrivši lice rukama dok su suze tekle same od sebe. Više to nije bilo osećanje tuge već besa zbog njegovog tvrdoglavog ponašanja. Znam da se plaši iz nekog razloga ali to nije opravdanje da me povredi svaki put kada započne konverzaciju sa mnom. On je moj brat i ne mogu ga mrzeti zobg toga, što ipak ne mogu reći i za njega. Kada me pogleda tim ledeno plavim očima vidim mu prezir i to me užasava.

Iznenada sam osetila ruku na svom ramenui ne znam zašto sam se ponadala da se Lukas vratio jer sam samo doživela razočaranje videvši Kevina ispred sebe.

-Jesi li dobro?- zabrinuto je pitao čučnuvši pored.

Samo sam klimnula glavom briznuvši u još jači plač što je bilo totalno suprotno od onoga što sam htela pokazati. Osetila sam kako me je Kevin privukao u zagrljaj što je celu situaciju učinilo dodatno težom i komplikovanijom. Lukas bi mogao da se vrati svakog časa, a onda... ne ne mogu ni da razmišljam o tome...

Pokušala sam da ga odgurnem od sebe ali bezuspešno, njegov zagrljaj bio je toliko čvrst i nije se nazirao kraj tom trenutku u kojem je izgledalo kao da je vreme stalo. Sve što sam više pokušavala da se oduprem tom osećanju unutar sebe ono je postajalo jače kao i želja da obmotam svoje ruke oko njega što sam ubrzo i učinila.

-Kevine... ne možemo...- rekla sam pritiskajući ga jače uz sebe.

-Znam.- odgovorio je odmaknuvši glavu kako bi me pogledao u oči.

Tajl pogled u kojem se mogu izgubiti opčinjavao me je svaki put iznova poput hipnoze. Više nije bilo sumnje da želim što pre okončati ovu agoniju. Želim biti u mogućnosti da budem sa njim bez ikakovog straha i potiskivanja sopstvenih osećanja. Svesna sam rizika da ako odaberem jednog, drugog ću izgubiti. Ipak, ceo život nisam znala ko sam i možda je bolje da tako i ostane. Ako nije suđeno da ih imam obojicu izabraću onog koji me je manje povredio, a to je svakako Kevin.

Prislonila sam čelo na njegovo dok je njegov palac lagano kružio po mom obrazu brišući suze. Uzdahnula sam zagledavši se u njegove oči dok su moje ruke bile prikovane za njegove obraze. 

-Tako bih volela da mogu sada prisloniti usne na tvoje... nedostaješ mi...-

-Molim te ne govori to...- teško je uzdahnuo, -...ne znam koliko ću još dugo moći da se suzdržavam tog čina Helen. Teško mi je kada samo pomislim da moramo glumiti zaklete neprijatelje još dvanaest dana. To je dvanaest dana pAkla! Razumeš li?-

-Da, ali ćemo izdržati ljubavi. Moramo, jer želimo stvoriti sebi budućnost u kojoj ćemo moći da budemo zajedno. Zar ne?-

Klimnuo je glavom odmaknuvši se od mene i ustao. Učinila sam isto.

-Nastavimo sa glumom, on će se vratiti svakog časa.- rekla sam i popela se par stepenika gore.

Kevin je sišao sa stepeništa uputivši se ka drvetu ispod kojeg su bili konji. Počeo je da slaže grane koje je pronašao, a ja sam se popela unutar hrama gde su bile naše vreće za spavanje. Izvadila sam mamine hronike. Sve njene nade i želje su se nalazile ispisane na papiru. Kada sam ih pronašla obećala sam da ću učiniti sve što je želela i moram ispuniti to obećanje.

-Neću te izneveriti.- prošaputala sam zagrlivši hronike. 

Ne znam koliko sam tako provela vremena, čak sam i zaspala, već u sledećem trnutku me je Lukas probudio saopštivši da je vreme da započnemo obred.

Izašla sam na svetlost dana i pogledavši u nebo postala svesna značaja ove situacije. Konačno činimo prvi korak ka nečemu kokretnom.  

Kevin je držao dva kamena u svojim rukama ispruženim ka nama. Lukas je, naravno, izvadio nož iz džepa i napravio površinsku posekotinu na svom dlanu koja je proizvela dovoljno krvi da pokrije gornju stranicu tog kamena. Potom je isto učinio i meni.

Ne mogu reći da sam osetila bilo kakve promene započinjanjem ovog obreda, ali moram verovati u ono što radimo jer se čini da je ovo jedini način da završim jednom za svagda sa ovim.

Uradili smo sve kako je bilo zapisano. Sumorno je bilo iščekivati ponoć sa obzirom na to da smo imali malo sna svi, ipak nekako je došao i taj trenutak. Konačno smo mogli skinuti naše narukvice i staviti ih sa kamenom pod jastuk, ali i ukrasti malo sna.

Sa prvim jutarnjim zracima je došlo i konačno odbrojavanje. Narednih dvanaest dana ovo kamenje, zajedno sa narukvicama, će stajati u hramu i upijati sunčevu i mesečevu svetlost, kako i piše u uputstvu. Sada nam ostaje samo da čekamo da prođe to vreme. Naravno, Lukas je konstatovao da je život u divljini opasan i da bi najbolje bilo da vreme provedemo na onoj farmi konja gde je smeštaj skroman ali i jeftin. Složila sam se sa njim samo zato što sam želela da pobegnem od prokletog osećaja da nas neko stalno posmatra. Nekada bi to bio par očiju a nekada i više njih. Ne znam da li su životinje ili ljudi ali me je osećaj plašio. Zato je bolje da se sklonimo kad već imamo tu opciju. Nadam se da će vreme brzo da proteče poput Rio Negra.

ஜ𝔄𝔰𝔱𝔢𝔯 𝔏𝔲𝔫𝔞 𝔊𝔬𝔩𝔡ஜ