The Secret Organization

Chapter 12

Dzejms' POV

Otvorio sam oci.Svetlost koja je dopirala kroz prozore,bila je nepodnosljiva za moje kapke.
Polako sam okrenuo glavu u drugu stranu,a bol koju sam osetio me je sprecila da potpuno okrenem glavu.
Tiho sam zastenjao.
A tek onda sam shvatio da ne znam gde se nalazim.
Gde sam ja to?
A onda,iznenada,shvatio sam.
Svega sam se setio.

Ranjen sam.
Na tajnom zadatku.

Secanja su mi se ponovo vracala.Uprkos snaznom bolu u predelu ramena,bio sam svestan.

Moje misli je prekinulo skljocanje vrata.Nisam uspeo da se okrenem da vidim ko je usao.
Cuo sam korake.Duboko sam disao pokusavsi da odrzim ravnomerne otkucaje srca.

Ispred mojih ociju se pojavila sestra.
"Vidim da si se probudio",pogledala me je a onda pogledala sa strane.Verovatno aparate koji su pokazivali moje stanje.

"Mmm,dobro je",nesto je zabelezila na papiru,a potom prislonila ruku na moje celo."Nemas temperaturu".

Pogledala me je."Tu su ti prijateljice.I par ljudi,koji su se izjasnili kao tvoji rodjaci",nastavila je sumnjivo ocekujuci moju reakciju.

"Neka udju",tiho sam progovorio.

Klimnula je glavom i izasla napolje.Mogao sam da cujem njenu konveraziju sa mojim prijateljima i "rodjacima",posle cega sam cuo jos jedno skljocanje vrata.

"Dzejmse!",Aurora mi je pritrcala.Mogao sam joj videti suze u ocima."Da li si dobro?Boli li te?"
Elara,Iva i Rouz su takodje bile tu.
Pogledao sam ih sa blagim osmehom:"Da,jesam.Ma,dobro sam"
Aurora me je sumnjicavo pogledala,ali se ipak nasmesila."Oh,Boze.Kako si mogao biti tako nesmotren?"

Pogledao sam je shvativsi da nemam odgovor na to pitanje.Otvorio sam usta da progovorim,ali u tom trenutku nam se jos neko pridruzio.

Moji "rodjaci".

Gospodin Smit,moj nastavnik biologije.
Trebao sam znati.Roditelji mi nisu obavesteni o ovome,ali zato jeste "moj rodjak".Nasmejao sam se.
"Jesi li dobro,momce?",prisao je krevetu i prislonio mi svoju ruku na moju.

"Jesam",odgovorio sam.

Elena's POV

Moje izlezavanje u krevetu prekinulo je zvono na vratima.Mama i tata su na poslu,sto znaci da ja moram da otvorim vrata.

Dajte,pomislila sam,pa subota je.

Nevoljno sam ustala i spustila se niz stepenice.
Sisla sam i otvorila vrata.

"Dzo?",ugledala sam je kako stoji na vratima."Nesto se desilo?"

"Paaa...Moze se reci",usla je u kucu i ja sam zatvorila vrata.

"Sta je bilo?",pogledala sam je zabrinuto.

"Dzejms je u bolnici",rekla je prosto.To me je iznenadilo.

"Sta mu se desilo?",Pitala sam zbunjeno."Bolestan je?"

Cutala je par sekundi,a onda progovorila:"Ne,ne bas",pogledala me je,"Ranjen je".

Pre nego sto sam dosla sebi,brzo je nastavila."Samo,molim te...Nemoj da pitas kako i zasto!"

Oni nesto skrivaju,to sam znala odavno.Od prvog sumnjivog dogadjaja,znala sam da o necemu nisam obavestena.

"Molim?!",informacija koju mi je sada rekla me je ostavila iznenadjenu. Zbunjenu."Kak...?",pogledala me je,"oprosti...Necu pitati."

"Super",pogledala je na sat,"posto ne bi imali vremena za to.Moramo da idemo u bolnicu."