The Secret Organization

Chapter 48

Dzo's POV

Nista od svega ovoga nisam razumela. Konstantno sam sebi postavljala pitanje Zasto?

Zasto sam ja ta koja trpi hirove svoje porodice?

Zasto ja od svih ljudi na svetu?

Zasto ja imam prijatelje koje nije briga za mene?

Zasto?

Nisam imala odgovor ni na sta.Par puta sam razmisljala o opciji da pobegnem,ali sam znala da ce biti uzalud.Cemu bezanje ako ispred svoje sobe imam obezbedjenje koje motri na mene i kamere koje pomno prate svaki moj korak? Verovatno ne bih napravila ni korak iz sobe a vec bih zaradila metak.Sve sto sam radila-sedela sam i cekala.Jedini problem je bio to sto nisam znala sta cekam.

Trenutak kada ce se moj brat opametiti?
Tesko.

Milost mojih roditelja?
Malo verovatno.

Briga prijatelja za mene?
Ne bas.

U tom trenutku sam shvatila znacenje dobro poznate recenice:"Nikome ne treba verovati." U mom slucaju,tu spadaju i porodica i ljudi koje sam do pre par dana nazivala prijateljima. Svi su me izneverili.Svi do jednog. Pa, bar sada znam kome treba a kome ne treba verovati.

...Ili mozda preterujem?

Moje razmisljanje je prekinula buka koja se cula napolje,verovatno u hodniku. Oslusnula sam i sada cula jedan tup udarac,slican onome pri padu coveka.Ustala sam sa kreveta i prisla par koraka blize vratima dok se buka nastavila.A onda je usledio i strasniji deo:pucanj.Zacuo se pucanj blizu vrata-kao da je neko pucao sa druge strane vrata,u hodniku. Potpuno sam se naslonila na vrata i nastavila da osluskujem,mada se sada vise nista nije culo.

Tisina.
Veoma cudna tisina.

Milisekunda mi je bila potrebna da prislonim ruku na kvaku u nadi da otvorim vrata i vidim o cemu se radi ispred,ali ih je neko sa spoljasne strane vec otvorio.Odskocila sam par koraka unazad i nakostreseno gledala u nepoznatu devojku koja se nasla preda mnom.

Izbezumljeno sam gledala u nju pitajuci se ko je ona.Nisam je ranije videla a ne pamtim da je iko iz Organizacije ili kucnog obezbedjena. Ali kako je prosla pored obezbedjenja? Iskrivila sam glavu u stranu i bacila pogled na hodnik koji se pruzao iza njenih ledja.Uspela sam sa vidim dva onesvescena coveka na podu.

Kako je uspela da prodje pored desetine ljudi u kuci i ispred nje?

To je nemoguce.Nemoguce!

Vratila sam pogled na nju i odmerila je.Bila je misicava,visoka devojka vrlo lepog lica.Po gradji se videlo da je sportski tip,a misici bi objasnili onesvescene tipove ispred... Ali,opet,devojka je.Ne verujem da je uspela sama-

U tom trenutku,iza njenih ledja se pojavio jos jedan covek-koji je takodje bio meni nepoznat i za kog sam sekundu kasnije utvrdila da je sa njom.Stajali su tu,na vratima moje sobe,i gledali me sve dok devojka nije odlucila progovoriti:"Pretpostavljam da si ti Dzo.",rekla je mirno.

Visoko sam podigla glavu i klimnula."A ko ste vi?",pokazala sam na nju i decka.

"Ja sam Lisa.Ovo je Sem.",pokazala je glavom ka decku iza sebe,"Dosli smo da te sklonimo iz ovog zatvora."

Ni ja sama ne bih mogla upotrebiti bolju rec da opisem ovo.Zatvor.

"Zasto?"

Devojka je uputila Semu jedan zagonentni pogled pa se potom ponovo okrenula ka meni. "Duga prica."

Dok se Sem osvrtao po hodniku trazeci bilo kakvu opasnost,ja sam gledala u kamere koje su sada bile ugasene.Ko su ovi ljudi?Ko je Lisa?I ko je taj Sem?