U trenutku kada Elena saznaje da mora da napusti voljeni Los Anđeles i svoju školu i preseli se u malo mesto po imenu Forbs svet joj se okrenuo.Da li će Elena uspeti da prihvati novo okruženje i društvo u novoj školi?I da li će ono,moći da prihvati...
Bespomocno sam prislonila glavu na prozor razmisljajuci o svemu sto mi se upravo dogodilo.Pejzazi su se smenjivali pred mojim ocima i ja sam uzivala u prizorima koje mi je priroda pruzala.
Kroz glavu su ponovo pocele da mi prolaze svakakve misli. O Dzejmsu. O Emili.O svima njima. O mom dolasku. Jos uvek nisam shvatila da li sam ucinila gresku dosavsi ovamo.
Videla sam njega.
I sasvim je jasno da me je nas susret i vise nego slomio.Potresao.Kako je to uopste moguce? Svaki normalan covek bi za osam godina zaboravio na sve.Zasto to ne mogu i ja da uradim? Zasto ne mogu posle svih ovih godina da ga zaboravim?
Glava je u tom trenutku pocela jos vise da me boli.
Oh,tako sam mrzela sebe zbog svega. Da li prilici verenoj devojci od dvadeset i pet godina da popije toliku kolicinu alkohola?I da se pritom, sasvim svesno,svadja sa bivsim deckom? Kog,uzgred,nije videla osam godina.
Odmahnula sam glavom da bih razbistrila misli. Vrhovima prstiju sam pokusavala da ublazim bol tako sto sam masirala slepoocnicu.
"Ede,koliko nam je jos ostalo do Los Andjelesa?" ,prostenjala sam.
Mladic na prednjem sedistu me je pogledao u retrovizoru i stalozeno odgovorio:"Oko dvadesetak minuta. Zelite li da napravite pauzu, gospodjice Braun?"
Blago sam se nasmesila. "Ne,hvala ti. Sve je u redu."
Nemo je klimnuo i ponovo obratio paznju na put. Iz torbice, koja je bila na sedistu pored mene,izvadila sam telefon i proverila poruke i obavestenja. Iako sam znala da je bilo tri ujutru,odgovarala sam na poruke u vezi poslovnih ugovora i sastanka. Znala sam da je to bilo zlobno od mene-nije me bilo briga.Sve sto sam zelela je da se dovucem do svog kreveta i spavam narednih dvanaest sati. Ne zelim da me bilo sta u tome prekine. Nakon sto sam odgovorila na desetak poruka poslatih od mojih asistentkinja i poslovnih partnera, odlozila sam telefon sa strane i sacekala da Ed parkira auto u podzemnu garazu koja se nalazila jedan nivo ispod vile.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Uzela sam torbicu i izasla iz auta pokusavajuci da ostanem prisebna i ne padnem pred svima.Kaput koji sam imala na sebi sam pribila uz svoje telo jer je vazduh koji je dolazio od spolja bio pomalo hladnjikav. Pogledom sam presla po svim cuvarima. "Dobro vece." Rekla sam dovoljno glasno da bi me svi culi.
"Dobro vece,gospodjice Braun.",rekli su jednoglasno,a potom se sef obezbedjenja oglasio:"Imate li nekih naredjenja za sutra?"
Pokusala sam da ukljucim mozak i prisetim se planova za sutra. "Ahm, zapravo,imam. Mozete pripremiti dva auta za sutra. I pojacajte obezbedjenje kod kuce mojih roditelja,nisam mirna dok oni ne budu potpuno obezbedjeni."
"Naravno",klimnuo je glavom. "Zelite li i ovde da pojacamo obezbedjenje?"
"Ovde nije potrebno.",nasmesila sam se. "To je sve.Laku noc." Kako suludo od mene.Ljudi strazare cele noci,a ja im pozelim laku noc.Alkohol me i dalje drzi.
