The Secret Organization

Season 2-Chapter 8

Posle dugog opustanja pod tusem, izasla sam iz toaleta i osmotrila prostoriju. Dzejms je stajao na sredini sobe,kod kreveta,i punio pistolj. Ostavila sam svoju cetku za kosu na komodi i bacila se na krevet.

Pogledao me je nakratko i ponovo vratio pogled,fokusirajuci se na pistolj. Namrsteno sam ga posmatrala pokusavajuci da shvatim cemu takvi pogledi. "Sta se desilo?"

Ovaj put me ni ne pogledavsi me, odgovorio je:"Doslo je vreme za polazak."

Cuvsi njegove reci,prisetila sam se onoga o cemu trenutno nisam zelela da razmisljam. O odlasku. Za ova dva dana sam se poprilicno navikla na njega i njegove gluposti,da ce sada povratak regularnom zivotu, izgledati dosadno. "Pa, prethodnih 48 sati su protekli veoma brzo."

Dzejms se podsmehnuo. Na veoma kratak momenat me je pogledao i ponovo se vratio svom pistolju. "Ne bih se slozio sa tobom,ljubavi."

"Sta je to trebalo da znaci?",pitala sam ga dok sam posmatrala plafon. Ruke sam prekrstila na svom stomaku dok su mi noge bile ispruzene preko celog kreveta. "Ja sam veoma dobar partner."

Ispustio je piskav zvuk koji bi trebao da predstavlja neslaganje.

"Dzejmse,sta zelis da kazes?",pridigla sam se na laktove i nezainteresovano ga pogledala. "Kretenu."

"Ponovo sam kriv za izrazavanje svojih misli?",gledao me je osmehujuci se dok je stavljao pistolj nazad na mesto.

Prevrnula sam ocima. "Upravo te to izrazavanje misli i dovede do toga da dobijes batina."

Siroko se osmehivao dok me je gledao. "Molim?"

Klimala sam glavom,previse se nadmeno ponasajuci.

"El,draga,ako me pamcenje dobro sluzi,a sluzi me jer se to odigralo pre dva sata,ja sam danas bio taj koji je tebe spasio nevolje i batina."

"Ne,mislim...Nije tako.",odmahivala sam glavom pokusavajuci da ublazim optuzbu. "Nije bas tako."

Slozio je saljiv i pomalo 'iznenadjen' izraz lica. "Nije?Stvarno?", zainteresovano je posmatrao. "Nego?"

"Dzejmse,dobro mi je islo i bez tebe. Ti si samo dosao u trenutku kada je debil hteo da-"

"Elena. Nema potrebe za tim. Zahvali se i bice sasvim dovoljno.",namignuo mi je i,uputivsi mi smekerski osmeh,i dalje me prodorno gledao.

Par puta sam ga pazljivo odmerila,a onda kao iz topa uzvratila:"Ni u snu."

Slegnuo je ramenima i coknuo jezikom. "Okej,nemam nista protiv."

"Necu se izviniti.",odbrusila sam mu.

Nasmejao se. "Kako zelis."

"Necu ti reci hvala."

Sada je vec poceo da se smeje. "Shvatio sam i prvi put. Ne moras."

Uputila sam mu naduren pogled i zabacila glavu nazad medju jastuke. Pocela sam da razmisljam o ovom tajnom zadatku. O tome kako ce,posle njega, biti sve maltene isto. Vise se necemo sresti,u to sam bila sigurna. I,iskreno,nisam znala kako da se osecam povodom toga. Da li bih trebala biti srecna i zadovoljna jer ovog kretena pored sebe necu vise videti?

Mozda i da.

A mozda,i ne. Mozda bih trebala ispraviti ono sto je proslost ucinila nasem odnosu. Mozda bih trebala pokusati uspostaviti prijateljski odnos sa Dzejmsom. Mozda bih posle svega, ovo mogla uciniti na pravi nacin.

...Ili ipak ne?

Vise nisam obracala paznju na njega, ali sam osecala njegovo prisustvo. Osecala sam njegov pogled na sebi. Ali nisam marila;nije me bilo briga. Sve sto sam sada zelela je da pokusam da shvatim sta ja to osecam. I zasto mi je stalo do toga sta Dzejms Voldorf misli o meni?