U trenutku kada Elena saznaje da mora da napusti voljeni Los Anđeles i svoju školu i preseli se u malo mesto po imenu Forbs svet joj se okrenuo.Da li će Elena uspeti da prihvati novo okruženje i društvo u novoj školi?I da li će ono,moći da prihvati...
Auto marke Jeep Grand Cherokee se zaustavio ispred dobro poznate okoline.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Vila koja se tu nalazila odavala je sjaj i bogatstvo.Prilaz ogromne vile bio je poplocan kamenim plocama dok je sa strane bio ogranicen jelama koje su se dizale visoko. Unutar dvorista se nalazio bazen u kom sam provodio vecinu svojih slobodnih sati u detinjstvu. Metalna,crna kapija je uokvirila sav taj prikaz i samo jos vise pokazala kakva smo imucna porodica.
Izasao sam iz dzipa i dobacio kljuceve jednom od ljudi koji su stajali ispred kapije.
"Parkiraj ga." Rekao sam zapovednickim tonom I mogao sam primetiti koliko me je zapravo ta recenica razvedrila.Uvek sam bio jedini sin ove porodice sto me je cinilo naslednikom bogatstva bez obzira na to sto sam imao sestru.
Iako je Dzo drugacija od mene.Nju su uvek privacile "prave" vrednosti zivota i vrednovala je srecu, zdravlje,a o bogatstvu nije nikada razmisljala.Njeni stavovi i ophodjenje prema nasim radnicima na imanju i zaposlenih u nasoj Organizaciji govore da bi mogla i bez toga.Uvek je ljubazna i ne vidim svrhu tome.Ponasa se kao da bi mogla da zivi i da nema svog ovog bogatstva...Sto ne razumem.
Otvaranje velike kapije me je prenulo iz razmisljanja i vratio sam se u stvarnost.
Usao sam u prostrano dvoriste i zaputio se ka vili.Na vratima me je docekala nasa spremacica,koja ih je otvorila.
"Ou,gospodine Meldram." Iznenadila se ugledavsi me i mahinalno stavila ruku na grudi.Cinjenica da me se posluga plasi me je jos vise veselila.
"Melisa,da li je moj otac tu?" Praveci mi prolaz,povukla se u stranu i pustila me je da udjem.Niko sem mojih roditelja nije znao da sam pobegao iako su svi sumnjali da cu ostati tamo dugo.
"Da,gospodin je tu.Zelite li da ga obavestim da ste stigli?" Zatvorila je vrata i okrenula se prema meni.Strah u ocima se dao primetiti.Svi se boje nase porodice i moci koju posedujemo,svi do jednog zaposlenog ovde jer su znali sta smo u mogucnosti da uradimo.
"Ne. Idem sam do njega." Okrenuo sam se i poceo se penjati uz stepenice kada sam preko ramena dobacio:"Obavesti majku da sam stigao."
Odgovor je usledio,kratak i nejasan,ali pretpostavljam kako je glasio.Popevsi se uz stepenice,uputio sam se od tri velika hodnika koja su se nalazila na spratu.Jedan je vodio do jos jednih stepenica koje vode na sledeci sprat dok su ostala dva vodila ka bezbroj soba i prostorija.Krenuo sam niz hodnik,ka tatinoj kancelariji.
Stigavsi do vrata,glasno sam pokucao dva puta nakon cega sam usao ne cekajuci odgovor.Ugledao sam oca kako sedi za velikim kancelarijskim stolom i prica sa covekom koji mi je bio okrenut ledjima i sedeo na jednoj od dve fotelje pored stola.Obojica su podigla pogled i pogledala me.Ocevim licem se u istom trenutku nasao blagi osmeh."Sine." Izgovorio je ponosno dok me je odmeravao.
"Oce." Izgovorio sam a potom se okrenuo i ka nepoznatom coveku i njemu se javio."Gospodine."
Uctivo sam pruzio ruku i sacekao da otac zavrsi razgovor sa covekom. Zamisljeno sam posmatrao pejzaz velikog prozora koji se prostirao celim jednim zidom.U daljini se mogao primetiti jedan od parkova a zelenilo koje je preovladavalo u tom svom prikazu ostavljao je ocaravajuci utisak. Kada je covek izasao,nisam ni primetio.Seo sam na stolicu dok me je otac odmeravao.
