Bezuvjetna Ljubav

8.DIO

Poslije treninga smo se vratili u svoje sobe. Vida je nešto pričao,ali nitko ga nije doživljavao.

"Jelena što ti misliš?"-upitao me.

"U vezi čega?"

"Pa da kupim farmu."

"Što će ti farma?"

"Želim eko hranu."

"Ma da kao da ćeš ti svako jutro musti krave."-Mandžo je nadodao.

"Istina"-nadodala sam.

"Vi me ne volite."-Vida je uzvikinio tužnim glasom.

"Ma volimo te. Sad ću ti to pokazati."-rekla sam.

"Kako?"

"Pa napravit ću palaćinke."

"Jelee obožavam tee."-rekao je i zagrlio me.

Nasmijala sam mu se i otišla u kuhinju.

Puna tri sata pečem palaćinke. Napokon sam bila gotova. Izašla sam i i otišla dijeliti po sobi. Jer ako me Čačić vidi,gotova sam. Tako sam išla od sobe do sobe. Kada sam završila otišla sam u našu sobu.

"Jele pobogu gdje si dosada?"-Pjaca me upitao.

"Valja ispeći palaćinaka za vas."

"Ma nisi se trebala toliko mučit."

"Gdje su ostali?"-upitala sam ga.

"Ma nemam pojma."-rekao je i legao na krevet,a ja sam sjedila na njegovom krevetu. Bila sam jako umorna pa sam naslonila moju glavu na njegovu.

"Jele jesi dobro,goriš?"-rekao je i opipao me po licu.

"Mhm dobro sam."-mamurno sam govorila.

"Bome nisi. Ajmo kod liječnika."-uzviknuo je.

Nisam ništa rekla sam me uzeo u naručje kao mladu. Sišli smo dolje i on me odveo u ordinaciju.

Doktor mi je izmjerio temperaturu. Imala sam 39.6.

"Dat ću joj tabletu,pa valjda će spasti."

Dao joj je neku tabletu. On me odnio u sobu i zaspala sam.

***
Probudila sam se uvečer oko 20:00 sati. Pokušala sam ustati,ali zavrtjelo mi se.

Marko P.O.V.

Bio sam s dečkima i odlučio sam otići do Jelene da vidim jel se probudila. Ušao sam i dočekalo me jako neugodno iznenađenje. Jelena je bila onesvještena na podu. Uzeo sam je u naručje i brzo se spustio dolje. Svi su nas gledali.

"Marko što joj je?"-upitao me Modrić.

"Luka moram u bolnicu. Ajde uzmi ključeve i odvedi nas."

"Može naravno. Idite ja ću samo po ključeve."

Ušli smo u auto i Luka je brzo došao. Nismo se dugo vozili do bolnice. Stigli smo i doktori su je brzo preuzeli. Čekao sam dugo. U međuvremenu su došli ostali i Melita. Svi smo bili uplašeni. Samo da joj se ništa ne dogodi.
Doktor je nakon sat vremena izašao.

"Je li dobro?"-upitao sam.

"Ne znam gospodine. Ne čini mi se ovo kao neka obična prehlada. Svi ovi simptomi me upućuju na nešto puno veće,ali prvo moramo obaviti pretrage pa ću vam sve reći."

"Što bi moglo biti to veće?"-upitao sam zabrinuto.

"Leukemija."-rekao je,a ja sam samo sjeo na stolicu i uhvatio se za glavu.

"Ali ne mogu vam još ništa sa sigurnošću reći,tako da sutra će te sve znati poslije pretraga."

Doktor je otišao,a mi smo svi probjedjeli.

"To nije istina. To ne može biti."-govorila je Melita uplakano.

Onda joj je prišao Mario i zagrlio je. Meni je cijeli svijetu u tom trenu bio srušen. Ali to nije istina i to ne može biti moguće. Sreo sam neku sestru i upitao je mogu li do Jelene. Rekla je da mogu i odvela me prema njezinoj sobi. Ušao sam i ugledao. Bila je sva blijeda i iscrpljena. Moja vesela i vedra Jelena. Moja ljubav. Sreća. Moje sve.

Sjeo sam kraj nje i samo je promatrao. Iz mog razmišljanja trgnio me njezin glas.

"Marko"-prošaputala je tiho.

"Nemoj se umarati."

Nije ništa rekla nego uhvatila me za ruku. Tada mi ništa nije bilo važno. Niti mogućnost leukemije,niti naše svađe,niti išta... Bila mi je važna samo ona.

"Kad ću kući?"-upitala me.

"Ne znam doktor neke pretrage mora napraviti."

Još smo pričali i onda je doktor došao. Trebao joj je izvaditi krv i još ne znam ni ja što.

"Marko bojim se."-rekla je kada su joj doktori trebali vaditi krv.
Ja sam je uzeo za ruku.

"Neboj se dok sam ja s tobom."
Ona me je čvrsto uzela. Doktor je izvadio krv i otišao van.

Bio sam još skoro dva sata s njom. Ostao bih još da me sestra nije potjerala. Izašao sam i svi su još bili tamo.

"Kako je?"-upitali su.

"Sva je blijeda i iscrpljena. Još ne zna da bi mogla imati leukemiju."

"Idem ja do nje."-rekla je Melita i otišla o njoj.

"Marko idi ti u kamp i odmori se malo."-Čačić mi je rekao,a ja sam ga poslušao i otišao.