Bezuvjetna Ljubav

25.DIO

Upravo sam došla u Torino. Zaputila sam se u hotel,raspakirala se i malo odmorila.
U 13:00 moram biti u njihovom kampu.
***
Brzo sam došla do njihovog kampa. Zaputila sam se u ured u kojeg me poslala neka gospođa. Došla sam do tog ureda i pokucala na vrata.

"Naprijed."-čula sam glas iznutra.

Ušla sam i pozdravila gospođu.

"Dobar dan,ja sam Jelena."

"Ja sam Natalie,drago mi je."

Razgovarale smo i zaputile na stadion. Tog trenutka me bilo najviše strah. Došle smo na stadion. Na rubu je stajao Allegri koji je pomno motrio dečke. Ugledala sam Marka kako tehnicira s loptom. Htjela sam mu potrčati u zagrljaj,ali ne smijem. Zbog njega.

"Dobar dan."-pozdravile smo ga.

"Dobar dan cure,ti si sigurno naša nova menadžerica."

"Da,ja sam Jelena drago mi je."

"Dečki dođite ovamo."-zaderao se,a dečki su istog trenutka okupili se oko njega.
Marko je zadnji došao i pogledao u mene. Gledao me jako blijedo. Bio je jako iznenađen. A Mario da i ne pričam.

"Ovo je naša nova menadžerica Jelena. Nadam se da ćete se dobro slagati."

Rekao je i dečki su me pozdravili. Oni se zaputili na trening,a ja sam sjela na klupu. Marko me cijelo vrijeme gledao.

Trening je ubrzo završio i ja sam krenila prema izlazu,ali sprječila me Markova ruka.

"Jelena odkud ti?"-govorio je uplašenim glasom.

"Marko molim te idi od mene. Za tvoje dobro."

"Kakvo dobro Jelena?! Nema te dvije godine i mislim da si mrtva,a ti kažeš da je to za moje dobro."-malo je povisio ton.

"Ne razumješ,ne mogu ti reći. Oprosti."-rekla sam i brzim korakom zaputila se prema izlazu.

Došla sam do izlaza i pošla do Natalie. Rekla mi je da mogu ići u hotel i da su mi našli stan.

Došla sam u hotel i otišla u svoju sobu. Presvukla sam se i sjela vani na terasu. Razmišljala sam o svemu. O Marku,Tini,o nama. Ne znam više.
Iz razmišljanja me trgnilo kucanje na vratima.
Otvorila sam i to je bio Marko.

"Što ti hoćeš?"-upitala sam ga.

"Hoću znati što si radila sve ovo vrijeme. Imam pravo na to."

"Da si me imale volio ne bi odmah išao Tini u naručje."

"Jelena kako ne shvaćaš. Htio sam nastaviti sa životom,s njom sam tražio utjehu. Tražio sam tebe,ali ti si nezamjenjiva."

"Marko idi. Nije dobro da smo zajedno."

"Čega se ti bojiš?"

"Ne bojim se ničga."

"Hoćeš mi ispričati što se dogodilo ovih dvije godine?"

"Neću,nemam ti što ispričati."

"Pa bome imaš."-rekao je i zaključao vrata,a ključ bacio kroz prozor.

"Jesi ti normalan?!"-proderala sam se.

"Jesam i sad ćeš mi sve ispričati."

"Nemam ti ja što pričati."

"Zar ja moram biti ko papagaj?! Mislio sam da si dvije godine mrtva,da te više nema."

"Nije bitno,idi svojoj djevojci i budi sretan."

"Ona mi je samo utjeha. Zašto se nisi vraćala?"

"Ne mogu ti reći. Molim te idi."

"Stvarno si tvrdoglava."

Nisam ništa rekla samo sam sjela na krevet.

"Ja ne znam u kakvu si se osobu pretvorila."-rekao je i zovnio osoblje da nas otključa.

Neki gospodin je došao i otključao.

On je otišao. Da ga bar mogu zagrliti i poljubiti.