Special ✔

Part 1

Život je nepredvidiv. Neke stvari se jednostavno dese neočekivano, a da i ne primetiš. U trenutku izgubiš ono što ti je značilo najviše u životu.

...

Nayeon's P.O.V.

"Neee!!!" Viknula sam.

"Beži odatle!!" Viknuo je neko.

"Ali... Ne možemo ih ostaviti tek tako! Ubiće ih!" Viknula sam na tu osobu.

"Moramo! Žrtvovali su se kako bi nama dali dovoljno vremena da pobegnemo! A sada kreni!" Viknula je ta osoba i povukla me za sobom.

Onda je sve postalo tamno.

...

Kada sam otvorila oči shvatila sam da je to bio ružan san, tj. ružna uspomena iz prošlosti.

Začulo kucanje na vratima.

"Uđi." Rekla sam.

Vrata su se otvorila i Jin je ušao.

"Hej malena. Jutro." Rekao je sa osmehom.

"Jutro." Rekla sam tiho.

"Zašto si tako mrzovoljna od ranog jutra?" Pitao je.

"Ma imala sam ružan san. Ništa posebno." Promumlala sam, ali me je razumeo.

"Opet ista stvar?" Pitao je zabrinuto.

"Da. Ali se osećam bolje sada kada si ti tu." Rekla sam sa osmehom.

"Pa naravno. Kakav bih to brat bio kada ne bih mogao rođenu sestru da oraspoložim." Rekao je ponosno.

Nasmejala sam se.

"Nego otkud ti ovde?" Pitala sam.

"A da. Umalo da zaboravim. Kapetan želi da te vidi. Verovatno zbog iste teme o kojoj pričate već 2 meseca." Rekao je.

"Opet? Ahh... Ne ide mi se..." Rekla sam mrzovoljno.

"Znam. Ali moraš." Rekao je sa onim 'ništa ti ne mogu' tonom.

"Uhh... Dobro. Dolazim za 15 minuta." Rekla sam mrzovoljno.

"Čekamo te u sali za sastanke." Rekao je i krenuo ka vratima.

"Oke." Rekla sam.

To je bio moj stariji brat Jin. Od kako smo izgubili roditelje, bukvalno smo nerazdvojni. Kao jedno smo. Znam da to zvuči čudno, ali pre toga smo se nenormalno mnogo svađalji. Taj događaj nas je promenio, a i zbližio. Ja sada imam 18 godina, a Jin 21 godina.

Kada smo izgubili naše roditelji, životi su nam se zauvek promenili. Ostali smo sami, bez igde ikoga. Sve dok se on nije pojavio. Osoba poznatija kao naš kapetan. Zahvaljujući njemu smo i dalje živi. Prošlo je 5 godina od tada, i sada smo kao normalna porodica.

Ali, šta nisam naglasila je to da niko od nas nije obično ljudsko biće. Svako od nas ima posebne sposobnosti ( ili ti moći) koje može da koristi za bilo šta. Naravno, sve zavisi od toga koju vrstu sposobnosti imaš.

Moje sposobnosti su stvaranje različitih vrsta barijera i telekineza. Jin ima super snagu i teleportaciju. Teleportaciju može svako naučiti sa odredjenim brojem godina. Naravno, Jin je izuzetak.

Ali, šta oboje imamo je sposobnost da čitamo misli jedno drugom. Odnosno, mozemo da komuniciramo pomoću naših umova. To je nasledno u našoj porodici. Time smo se koristili kada smo tek došli na kapetanov brod.

To je leteći brod iz 3 dela. Glavni deo, deo za kadete i laboratorijski i medicinski deo. To je od prilike slično kao i vojska, sam što se ovde treniraju kadeti sa sličnim sposobnostima koje će kasnije koristiti na posebne zadatke koje im kapetan odredi. Nego da se vratimo tamo gde smo stali.

...

*sala za sastanke*

Pokucam na vrata i iz sale se čuo kapetanov glas.

"Uđi."

Otvorila sam vrata i ušla.

"Ako ćemo da pričamo o istim stvarima kao i prošli put, odlazim." Rekla sam i spremila se da izađem ako ta tema počne.

Ispred mene su se odjednom pojavila dva poručnika koji su stali ispred vrata, sprečavajući me da izadjem.

"Sklonite mi se sa puta." Rekla sam oštro.

"Žao mi je gospođice Nayeon, ali ne možemo to uraditi. Kapetanova naređenja." Rekao je jedan poručnik.

Samo sam se okrenula i pogledala kapetana kiselim pogledom.

"Nemojte da me terate da koristim silu." Rekla sam istim tonom.

"Žao nam je, ali ne možemo to učiniti." Rekao je drugi poručnik.

"Sami ste to tražili."

Pripremala sam se da prođem direktno kroz njih, kad odjednom...

...

A/N: Nadam se da će ovo biti poslednji put da editujem ovu priču. 😂

Ne zaboravite da ostavite com/vote i follow. Vidimo se u sledećem delu. Bye, bye... 👋 Luv yaaa... 💖💟💝