Special ✔

Part 30

...

Nayeon's P.O.V.

"Nayeon, ja... Hoćeš li mi oprostiti zbog svega ovoga? Stvarno ne znam šta mi se dešava. Šta mi radiš?" Rekao je očajnički.

Je l' ja to dobro čujem?

Gledala sam ga kao da je duh.

"Hoćeš li?" Pitao je još jednom.

I dalje sam blenula u njega kao neko tele. A onda sam se vratila u stvarnost.

"Šta pričaš? Ne razumem. Do pre si hteo da mi piješ krv, a sada mi govoriš da ti oprostim. Da nisi ti kojim slučajem pijan? Šta izvodiš?" Rekla sam zbunjeno.

"Nisam pijan. I želim da kažem da nisam hteo ništa od ovoga da uradim. I da se osećam grozno zbog toga." Rekao je i pogledao nadole.

"Pa nisam baš sigurna..." Rekla sam nesigurno.

Više ni sama ne znam šta se dešava.

"Molim te." Rekao je tužnim glasom.

Ustao je u sekundi i uhvatio me za ruke. Opet sam osetila onaj isti osećaj koji osećam kada sam sa njim. Samo što je ovaj put jači. Pa čoveče, u stomaku mi ceo zoološki vrt igra užičko kolo.

Šta se dešava sa mnom? Nije valjda da popuštam? Ne. Ne smem. Ali te oči. Uhh... Kako mu uspeva? Uvek mi ovo radi. Mada nije ni čudo. Pa kako i ne bi kada mi je osvojio srce.

"Pod jednim uslovom." Rekla sam konačno.

"Koji?" Iste sekunde je pitao.

"Nikada, ali baš nikada, da se nisi usudio da ponoviš ovo." Rekla sam i zapretila mu kažiprstom.

"To je sve?" Pitao je.

"Da. To je sve." Potvrdila sam.

"Dogovoreno." Rekao je i nasmejao se od uha do uha.

Onda me je zagrlio iz sve snage. Ostala sam ukočena. Jedva sam uzvratila zagrljaj.

"Nayeon." Rekao je odjednom.

"Hm?" Promumlala sam.

I dalje smo bili zagrljeni.

"Znaš... Sviđaš mi se. I to mnogo." Rekao je tiho.

U tom trenutku mi se ceo svet srušio na glavu.

Šta?!

"Sviđaš mi se već duže vreme, samo nisam znao kako da ti kažem. A i ovi incidenti u poslednje vreme nas i nisu baš toliko zbližili." Objasnio je.

I dalje sa. ćutala.

"Reci nešto molim te. Samo nemoj da ćutiš." Rekao je tužnim glasom.

Šta se dešava? Zemljo uzmi me.

I dalje sam samo ćutala. Odvojio nas je.

"Nayeon?" Rekao je upitno.

"Ja... Ovaj... Ha?" Rekla sam zbunjeno.

Jungkook me je gledao i onda se nasmejao.

"Nije valjda da ne možeš da sastaviš rečenicu?" Rekao je kroz smeh.

Blenula sam u njega kao tele u šarena vrata.

Šta se ovo dešava? Je l' ja sanjam? Ma definitivno sanjam. Ovo nije stvatno.

"Juhuuu... Zemlja zove Nayeon." Rekao je i počeo da mi maše rukom ispred lica.

Vratila sam se u normalu i pocrvenela.