Devojka koja je izgubila roditelje kada je imala 10 godina, upoznaje se sa svetom koji joj kasnije postaje novi dom. 8 godina kasnije ona, sa svojim starijim bratom, živi život u kojem ništa nije nemoguće. Upoznaje osobu koja joj pokazuje potpuno no...
Pripremala sam se da skočim na njega, ali me je Jin uhvatio za struk.
"Polako." Rekao je.
"Pusti me. Hoću da mu pokažem šta znači kad se kači sa mnom." Rekla sam mrzovoljno.
Počela sam da se otimam, pa je i Namjoon uskočio da pomogne Jin-u.
"Neka prvo pređu teoretski deo pa posle radi sa njima šta hoćeš." Rekao je Namjoon.
"Dobro." Rekla sam frustrirano i pogledala sam obojicu mrzovoljno.
Sedela sam na klupi nekih pola sata, dok su Jin i Namjoon objašnjavali pravila i tako te stvari. Konačno je došao red na mene. Ustala sam sa klupe i počela da se zagrevam. Jin mi je prišao.
"Jesi se smirila?" Pitao je.
"Manje više." Odgovorila sam dok sam se istezala.
"To tvoje 'manje više' me plaši." Rekao je.
"Ako hoćeš iskren odgovor, dovoljno sam smirena kako ga ne bih bacila sa ovog broda." Rekla sam smireno.
"Uhh... Dobro je. Mislio sam da si još uvek ljuta." Rekao je sa izdahom.
"I jesam. Samo ne kao pre." Rekla sam mrzovoljno.
Namjoon nam je prišao.
"Spremna?" Pitao je.
Klimnula sam glavom. Pomerio mi se sa puta i krenula sam ka kadetima. Stala sam ispred njih i pogledala ih.
"Ovako... Prvo što ću vas danas naučiti je kako da koristite oružje u hitnim slučajevima. Predpostavljam da svi znate kada se koriste?" Objasnila sam.
Svi su klimnuli glavama.
"Odlično. Pa da počnemo." Rekla sam.
Dok sam objašnjavala kako pravilno da drže oružje, primetila sam da momak sa belom kosom od pre i ne prati šta ja govorim.
"Ti beli. Napred." Rekla sam oštro i pokazivala prstom da istupi.
Prešao je ispred ostalih kadeta i samo stao.
"Zašto ne radiš isto što i ostali?" Pitala sam strogo.
"Zato što neću da slušam jednu devojku koja je tek naučila da hoda." Rekao je arogantno.
Ti mali...
Primetila sam da je Namjoon krenuo do nas, ali ga je Jin zaustavio. Nešto mu je rekao i izgleda da ga je to smirilo.
Pogledala sam ovog dečka.
"Kako se zoveš?" Pitala sam pomalo besnim glasom.
"Nisam te prihvatio kao našeg instruktora, tako da ti neću ništa odgovoriti." Rekao je namršteno.
"A je li?" Rekla sam sa kiselim osmehom.
"Zove se Jimin." Dobacio je Jin.
Pogledala sam ga u smislu 'Ahaa...'. Jimin ga je pogledao mrzovoljno, a on se samo nasmešio.
"Dakle... Jimine. Misliš da nisam dovoljno dobra da bih bila instruktor?" Rekla sam i prekrstila ruke.
"Ma jedna devojka kao ti ne može da bude dobra ni u jednom poslu koji je namenjen muškarcima." Rekla je mrzovoljno.
"A šta ako ti ova devojka dokaže suprotno?" Rekla sam sa podignutom obrvom.
"Hajde i to da vidimo." Rekao je sa arogantnim osmehom.
Ostali kadeti su formirali krug oko nas dvoje. Jimin se pripremao da skoči na mene, ali kada je podigao pogled nije me bilo ispred njega.
"Gde je nestala?!" Rekao je besno.
"Zašto se ne bi okrenuo i video?" Rekla sam tihim glasom pored njegovog uha.
Okrenuo se, ali me opet nije bilo.
"Izađi gde god da si!" Viknuo je.
Stala sam tačno ispred njega.
"Nema potrebe da vičeš. Nisam gluva." Rekla sam ravnim tonom.
Od mog iznenadnog pojavljivanja se ukočio. A pored toga, moje oči su su sigurno sada crvene, što mu je još više uteralo strah pod kosti.
