...
Nayeon's P.O.V.
"Uhvatio sam te. Spremna sada da odustaneš?" Rekao je ponosno.
Pogledala sam ga oštro.
"Nikad!" Rekla sam odlučno i kolenom ga udarila između nogu (khm-khm znate gde), na šta se on prevrnuo u stranu i počeo da kuka od bolova.
Naravno, korisitila sam svoje moći, jer mu ništa ne bi bilo da sam ga udarila samo kolenom. Brzo sam ustala.
"Ko je sad na podu?" Rekla sam i nasmejala se pobednički. "Spreman da odustaneš?"
"Ni-nikad." Jedva je izgovorio.
"Kako hoćeš." Rekla sam veselo i slegnula ramenima.
Prišla sam mu i spustila ruku na njegovo rame. Odmah, nakon toga, je kroz negovo telo prošao elektricitet.
Znam. Zlobna sam.
"A sada?" Ponovo sam pitala.
Ćutao je par sekundi. Malo sam pojačala snagu elektriciteta.
"Dobro, dobro! Odustajem!" Brzo je rekao.
Odmah sam prestala. Nakon par minuta je ustao.
"Bilo je lepo dok je trajalo." Rekla sam sa osmehom.
"Ko je rekao da je kraj?" Rekao je odjednom.
"Št-"
Stao je iza mene i zagrlio me preko ruku. Nisam mogla da ih pomerim.
"Jungkook! Pusti me! Pobedila sam! Nisi fer!" Vikala sam ljutito.
"Polako. Samo hoću malo da se zabavim." Rekao je veselo.
O-ou... To ne zvuči na dobro.
"Pošto si me pobedila, moram da ugušim ovaj užasan osećaj poraza." Objasnio je.
"Pa idi i guši ga negde drugde! Mene pusti!" Viknula sam mrzovoljno.
"Ali ti moraš da budeš ta koja će da ga uguši." Rekao je veselo.
"Ne, ne moram! Pusti me!" Rekla sam dok sam se otimala iz sve snage, ali mi baš i nije išlo za rukom.
Znam. Malo elektriciteta i gotovo.
Ali, kao da je znao, stavio mi je anti-okov na ruku. To je okov koji nas sprečava da koristimo naše moći.
"Kako si-"
"Nisam hteo da varam, pa ga nisam koristio tokom borbe. A pošto je borba završena, sada sam u mogućnosti da ga koristim." Prekinuo me je ponosno.
Proklinjala sam ga u sebi.
Idiot, prevarant, kreten...
"A sada, malo zabave." Rekao je i pustio me.
Pogledala sam ga zbunjeno. A onda, kao da mi je kamen pao na glavu, setila sam se da sam u nevolji ako ostanem ovde. Počela sam da trčim i izašla iz teretane.
Divno. Baš divno!
Trčala sam glavom bez obzira, ali sam znala da mi je za petama.
Ne korisiti brzinu. Zašto?
Trčala sam prema Jin-ovoj sobi. Stala sam pred vrata.
"Ugh! Zaključano!" Viknula sam i lupila nogom u vrata.
"Naaayeon... Hajde da se igramooo..." Rekao je kao one psihopate u filmovima.
Nastavila sam da trčim kroz hodnike.
YOU ARE READING
Special ✔
FanfictionDevojka koja je izgubila roditelje kada je imala 10 godina, upoznaje se sa svetom koji joj kasnije postaje novi dom. 8 godina kasnije ona, sa svojim starijim bratom, živi život u kojem ništa nije nemoguće. Upoznaje osobu koja joj pokazuje potpuno no...