Dinastija Pendragon

10.

„Naravno." rekao je Richard i uzeo Morganinu ruku, „Želim da budeš makar malo sretna."
„Hvala ti, sada se vrati spavati." rekla je Morgana, ne znajući koji pravi odgovor da dâ.

Nakon što je primjetila da je Richard nastavio spavati, iz ladice pokraj kreveta izvadila je dobro poznatu bilježnicu.
Prošla su dva dana otkako je zadnji put zapisala nešto.
Sada joj se činilo kao pravo vrijeme da iznese svoje osjećaje na papir uz pero, to je i napravila.

Sjećaš li se, dnevniče...
Sjećaš li se kada sam prvi put zapisala svoje osjećaje prema nekome u listove tvoje knjige?
Godine su prošle od tada.
Sada sam tu, ponovo ti pišem.
Dani prolaze sve čudnije i teže. Mnogo toga se dešava, ali opet nedovoljno da bih mogla zapisati ovdje.
Ali vrijeme doista brzo leti.
Zaboravljam ga dnevniče. Zaboravljam način na koji hoda, način na koji me je gledao. Osjećaji su se ugasili.
Mislila sam da se nikada takvo što neće desiti, a desilo se.
On je pustio mene, zašto da ja još uvijek držim njega?
Nek mu bude sretno u životu.
Falit će mi, sada mi fali i falio je, ali zašto držati nekoga ko je tebe odavno pustio?

Grlo joj se stezalo, a trudila se ne zaplakati. Trudila se nastaviti zapisivati svoje emocije u dnevnik, ali kao da ju je nešto zaustavljalo.
Pogled joj je pao na Richarda, te je pronašla snage za zapisivati dalje.

A desilo se nešto lijepo. Nešto što sam mislila da se neće desiti.
Upoznajem Richarda.
Sada sam tu kraj njega, gledam kako drži nježno zatvorene oči poput malenog djeteta koje se boji mraka.
Čudan osjećaj dobijem kada se nasmije. Nisam ni sama sigurna šta je ovo. U mom srcu još je Oscar, ali kao da se otvaraju nova vrata. Kao da netko novi ulazi u prostoriju moga srca gdje stanuje ljubav.
Problem je što nisam sigurna dnevniče, nisam sigurna više ni u samu sebe.
Ali znam jedno.
Počinje mi se sviđati.

Zatvorila je dnevnik i sakrila ga ispod stare haljine koja se nalazila u ladici i lagano legla na krevet.

Ubrzo je čula lupanje po vratima sobe i otvorila oči.
Znala je da je dan već svanuo te je samo skočila iz kreveta.

„Rich," budila ga je „ustani, kasnimo."
„Koliko je---"
„Ne znam, ustani." prekinula ga je.

Vrijeme je da se suoči sa Friedrichom, ali nije to htjela bez Richarda.

„Jutro." rekao je Richard vodeći u pratnji svoju ženu.

Sjeli su za stol, a Friedrich je sjedio točno preko puta Morgane.

„Kako si spavala nevjesto?" upitao je provokativno

„Friedrich?" zastala je Henrietta

„Polako majko, nevjesta jučer nije mogla zaspati, kao ni ja, pa smo proveli malo vremena pričajući," namignuo je „zar ne nevjesto?"

„Istina. Spavala sam odlično." rekla je Morgana izbjegavajući poantu njegovog pitanja.

„Majko Morgana i ja uskoro idemo u posjet njezinima na par dana."

„Par dana?" u isti glas su Morgana i Henrietta upitale Richarda za objašnjenje.

„Da. Par dana."

Pokušavala je suzdržat sreću, ali su svi za stolom mogli primjetiti njeno kihotanje i smiješenje.

Richard je samo promatrao tu nemirnu djevojčicu i smijao se.

„Pst," dozvala ga je „hvala ti previše."

„Opušteno i ja ludim u ovoj kući." nasmijali su se

„Tišina vas dvoje," povisio je ton Wilim i za stolom je nastala tišina „sada jedemo."

„Naravno." rekao je Georg.
*

„Morgana možeš doći na trenutak?" upitao je Friedrich

Znala je kakvo pitanje će postaviti, a to nije željela čuti sada.
Pokušala je zaboraviti.

„Ne, ja---"
„Molim te."
Zastala je: „U redu."

Pratila ga je prema njegovoj sobi i sada je već osjećala trnce kroz tijelo.
Njih dvoje sami u njegovoj sobi.
Otvorio je vrata i pokazao Morgani da uđe prva, a on je ostao iza zaključavajući vrata.

Zvuk zaključavanja brave i milion pitanja u njenoj glavi i već je mogla osjetiti paniku gledajući kako joj on prilazi.

„Ostavili smo nešto nedovršeno." rekao je Friedrich i hodao prema njoj.

Lagano je hodala unazad nervozno dok nije došla do zida.
Znala je da nema kud, a on se nalazio točno ispred nje.

Poljubio ju je, ali ga je odgurnula od sebe.

„Pusti me. Ne želim. Ne želim!" nizala je riječi dok su Friedrichove ruke prolazile njenim tijelom.

„Jučer si željela." promumlao je ljubeći ju po vratu.

„Nisam. Bila je znatiželja," zaderala se "ja volim tvog brata!"

„Ne." rekao je ljutito.
„Voliš mene."

Stavio joj je ruku preko usta, da ih ne bi čuli, a s drugom rukom je skidao njenu laganu haljinu.

Nije taj dan obukla ništa kraljevsko, niti je nosila korzet.
Sada se kajala.

Jedan potez i haljina je potpuno pala sa nje i stajala je naga ispred muževog brata.

„Pusti me!" izderala se i pomakla u stranu prekrivajući neke dijelove tijela.

„Richarde!" vrisnula je.

„Rekao sam ti da ne vičeš kurvetino."

Opalio joj je šamar i uskoro se nalazila na podu pokraj kreveta.
Bila je dosta niska i mršava naspram Friedricha, znala je da mu se ne može oduprijeti te se samo skupila.

Podigao ju je na krevet držeći joj ruke iznad glave.

„Niko za ovo neće saznati zar ne?" rekao je skidajući drugom rukom košulju sa sebe.

„Hoće." rekla je i pljunila ga u lice ljutito. Ovo nije očekivala of Friedricha. Mislila je da je on netko tko će joj pomoći, a ne biti glavni neprijatelj.

„O ne, neće." rekao je Friedrich i opalio joj još jedan šamar.
Nakon što je skinuo košulju sa sebe, rukom je počeo prelaziti preko njenog nježnog tijela.

„Richarde, pomozi mi." ponavljala je u sebi