My everything✔

Trideseti dio

Helena p.o.v.

Ubi me mucnina. Svakih petnest minuta povracam. Ne mogu ni da jedem. A jos mi i ovaj haos sa Stefanom ne da mira.

Kaze da ne zeli da me ostavi ali zasto je onda takav. Zasto ne zeli da sve bude kao prije?

Mama je saznala sve sasvim slucajno. Ona i tata su djecu odveli na more a cilj je da se Stefan i ja pomirimo. Sto nece uroditi plodom jer ima vec tri dana od kako su oni otisli. Znaci imamo jos sedam dana.

Umila sam se i povukla u krevet. Ne izlazim iz njega. Samo se istusiram i vratim a inda povracam i to je to. Vise nemam sta ni da povratim kad ni ne jedem. Povremeno mi se zacrni pred ocima i hvata me vrtoglavica. Ali sve se nadam da ce prestati. Mogla bih biti negdje oko šest sedmica trudna jer znam kada sam zaboravila popit tabletu.

Ponovo me nagon za povracanem trgnuo i brzo sam ustala. To je izazvalo crnilo pred ocima i srusila se na pod.

Stefan p.o.v.

Dan na poslu mi je katastrofa. Tri pobacaja i cetiri porodjaja. Umoran sam skroz. Ostao sam duze nego sto sam trebao. Oko dvanest sam Helenu zvao da joj kazem da cu kasniti ali nije mi se javljala. Sada je ona ljuta na mene..

Otkljucao sam kucu i usao. Nedostaje mi vriska. Maleni su otisli na more. Nadam se da cemo i mi otici.

Kuca je prazna. Nema ni Helene. Iz kuhinje sam uzeo hladnu vodu.

Brine me Helena. Devet je sati a ona nije u kuci. Ona ovo ne radi.

Ponovo sam je pozvao ali telefon se cuo iz dnevnog. Nije ga ponjela. Valjda ce doci.

Skinuo sam maicu i krenuo u sobu. Cim sam usao, mrak mi je pao na oci. Helena je lezala na podu bez svijesti.

Opipao sam joj vrat i puls joj je slab. Bog zna od kada je u nesvijesti. Dao sam joj vjestacko disanje ali nista.

Ponovo sam obukao maicu i nju uzeo u ruke te sam krenuo prema bolnici.

Od same pomisli da je i danas kada sam je zvao bila u nesvijesti, nije mi dobro. 9 sati bez svijsti.

Vozio sam ko lud. Trcao sam do ulaza dok je nisam predao doktoru.

Nisu mi dali da idem sa njom iako je moja bolnica. Morao sam da cekam. Samo da bude dobro.

Pozvao sam Sofiju da dodje. Ne mogu biti sam. Brzo je dosla.

,,Stefane kako je?"

,,Nista ne govore a ne daju mi da udjem tamo. Ona mora biti dobro. Kako cu ja bez nje. Ne mogu." Sofija me je zagrlila i zaplakao sam. Prvi put.

,,Stefane, bice dobro. Jaka je ona."

,,Sofija, moram joj reci da mi je zao. Nisam bio kako treba u poslednje vrijeme."

,,Znam sve Stefane. I ako si nasao drugu, nemoj je zavlaciti. Ne zasluzuje to."

,,Nemam drugu. Volim nju. Samo da mi se vrati. Sve ce biti kao prije."

,,Helena Mihajlovic." Med. sestra je dosla do nas.

,,Ja sam joj muz. Kako je?"

,,Gospodja Helena je na poluintezivnoj. Organizam joj je iscrpljen sto nije dobro. Van opasnosti je. Sutra cemo je prebaciti u sobu."

,,Mogu li da je vidim?"

,,Danas ne. Sutra cete moci." Rekla je.

,,Sestro, jel sa bebom sve u redu?" Momentalno sam se okrenuo prema Sofiji. Moja Lenica je trudna a nije mi rekla.

,,Jeste. Beba je u redu. Dobro je ugnjezdena." Ode. Samo tako.

,,Sofija, zasto mi je krila? Zasto sama da prolazi kroz sve to?"