Feniks

X Poglavlje

   Koje sam ja kurceve srece da naidjem na ovakvu silu?! Pa jebemu misa mora li da ima sve sto volim kod muskarca? Da sam bacila caroliju da ga nadjem ovako savrsenog ne bi mi uspelo, ma nesto bi zasrala sto posto. Ovako nema mu mane. Da se goni u tri lepe sa sve svojom savrsenom visinom, savrsenim sirokim ramenima, savrsenim rukama, savrsenim trbusnjacima, savrsenim licem... Dejana prsotino koji ti je klinac sa tim savrsenim? Mora da I'ma neku manu. Izludjuje me I kako izgleda i kako razgovara sa mnom. Ponasa se kao pravi dzentlmen a jezik mu je otrovan. Kako otvori usta tako me zacne u pogresan zivac. Vec sedam dana Sam kod njega, za svo to vreme nismo progovorili tri recenice u miru.

  Moram priznati da covek ima strpljenja kao niko. Svojski se trudim da budem sto teza, da mu se popnem na glavu ne bili se toliko razbesneo da me pusti kuci. Mrzim sto zavisim od nekog. Znam da preterujem, da sam nepotrebno gruba prema njemu, al ne želim da vidi koliko postajem slaba na njega. 

  Uspela Sam da ustanem iz kreveta, uz pomoc sataki resim da procunjam po stanu. Rekao mi je da mora da ide da zavrsava neke obaveze. Sama sam. Da vidimo silo kakav si i ko si.

   Prvo sto primetim je da je stan nije nesto veliki, ima samo dve spavace sobe. Znam da tip ima para pa mi je malo cudno. Al ok svako I'ma svoj ukus. Ono sto me odusevilo kad Sam usla u dnevnu sobu je izbor namestaja, sve samo drvo I staklo I ogromna masivna kozna garnitura. Sve tako bogato I kvalitetno odise nekim starinskim sarmom. A kuhinja malo cudo. Kao iz nekog casopisa da je preneo, sva bela a detalji puder rozi. Bas me zanima ko mu je uredjivao stan. Svaka mu cast. Provirim u drugu, njegovu spavacu sobu i zaledim se. Na zidu pored ogromnog kreveta portret male plave devojcice. Prelepa je. Na nocnom stocicu ugledam jos jednu sliku, na njoj je Senad koji na ramenima nosi istu devojcicu. Opcini me njegov osmeh. Podignem sliku, pomazim dva nasmejana lika na njoj i pocnem da placem. Jednostavno slomim se. Znam da me hormoni rade do stojedan I nazad al ne mogu a da ne zaplacem nad njegovom sudbinom. Koliko mu je udaraca zivot zadavao i on je ustajao, padao I dizao se. Fenikas!!! Sad mi je jasno od kud nadimak. Koliko snage mora biti u coveku da posle svih nedaca ostane normalan?! Jos Sam mu na svu muku ja falila. A do kurca. Moram da se uozbiljim. Resim da menjam taktiku.

         Senad

  Otvaram vrata stana kad zacujem muziku, bije Tropiko bend samo jako. Sunjam se na prstima kao da ulazim u tudj stan. Dodjem do kuhinje I zinem u cudu. Dejana sa sve gipsom na nozi mesa nesto na sporetu. Ne verujem.

  -Dobar dan

  -O dobar dan Senade, izvoli sad ce kafa pa da rucamo.

   Odgovara mi sa osmehom dok pristavlja lonce za kafu. Mirise kuhinja samo tako. Ona lepa kao lutka, umiljata i pitoma. Pitoma? Ma ovde nesto nije u redu.

  - Dejana jel ti dobro? I zasto si ustala treba da se cuvas, zbog sebe i bebe.

  - Znam, samo dosta Sam zivela od tvoje mislostinje mogu bar rucak da spremim. Nego ja ne znam volis li kafu pre ili posle jela?

  - Svejedno

  - E moj si covek, ja mogu kafu uvek. Znas Neko ne moze pre jela, neko...

  - Ok, stani, sta se desava?

  - Kako to mislis? Ne razumem

  - Ovo sve, jelo, pice TI

  -Sta ja?

  -Sunce ti kalaisano, ovo nisi ti!!! Ti si dzangrizava jezicara, luda, borbena

  - Ne svidjam ti se ovakva?

  O jebote pune joj oci suza, vidim da sam zasro.

   -Nije to. Nego me danima gledas kao da hoces da me ubijes, a sad si sva fina i ugladjena kao one iz ocajnih domacica.

  -Gledao si tu seriju?

  -Dejana, bre. Sta se desava? Neces valjda da me otrujes ovim jelom.

   -Videla Sam he

  -Koga?

   -Tvoju cerku, i tebe. Tamo na slikama.

   Zaledim se, na tu temu nikad ne pricam, sem sa dvoje ljudi koji su voleli moju malenu kao I ja.

   -Znaci njuskala si mi po sobi.

   -Nisam, ustvari mozda I jesam. Izvini. Vidi Senade zivimo zajedno, bar privremeno a kao pas i macka smo. Kako stvari stoje ima cemo bebu samo sam zelela da te upoznam.

  - Nisi mogla da me pitas?

  -Volela bih da ti nase dete vrati onaj osmeh na lice.

   Znam da misli na sliku koju drzim kraj jastuka. Ne znam da li cu ikad vise biti tako srecan.

  -Nada umire poslednja, veruj mi ja to znam.

  - Ajde da krenemo od pocetka. Kad razmislis mi pocetak nismo ni imali.

  -Da u pravu si.

  -Ej vidis mi razgovaramo.

  Nasmeje se i celo joj lice zablista. Mozda je u pravu, mozda treba da krenemo iz pocetka.

   -Mia nije moja cerka...