Feniks

XV Poglavlje

  Senad

Nakon razgovora sa Dejanom i braćom Radović došao sam pravo kući. Očekujem da će mi svakog dana reći o čemu se radi ali ne, ona ne progovara.

-Crnooka, jesi li dobro?

-Jesam.

-Sigurno? Ništa se ne dešava?

-Misliš sa bebom?

-I bebom i uopšte.

-Beba raste, ja sam ok, malo se dosadjujem al ostalo je ok.

-I nemaš ništa da mi kažeš? Baš ništa?

-Jok.

Ludača! Moja al luda jebeš mi sve. Da nekoj drugoj prete smrću usrala bi se al ne i ova. Ova hoda po kući ladna kao špricer. Priča mi neke gluposti dok u meni kuva sve. Šetka se po stanu, pevuši, malo malo pa me ljubi. Sva je u nekoj blaženoj nirvani kao da ni jedne brige nema. Kad god je pitam jel sve ok ona mi se nasmeši, kaže da jeste i iskulira me. Vodili smo ljubav kao da nam je zadnji put. Trudnoća joj prija, sva blista, super sve podnosi. Osmeh joj ne silazi sa lica. Jedva sam oka sklopio cele noći i jedva sam dočekao da svane da odemo do Maretovog šuraka.

Za doručkom sam pitao Dejanu da li poznaje Ivaninog brata.

-Samo iz gradskih priča. On je urbana legenda.

-Nisi ga nikad upoznala?

-Ne, još sam bila student kada se sve to izdešavalo. Neki mu se dive drugi osudjuju.

-Ti?

-Profesionalno mislim da je pogrešio, da je trebao stvar da prepusti nadležnim organima. Lično mislim da je uradio ono što svaki brat treba da uradi. Da je neko mog Dejana tako povredio ne znam da li bi reagovala drugačije. Šta ti je Ivko pao na pamet od rane zore?

-Onako. Juče sam pričao sa Maretom pa smo ga pominjali. Čini se da je zanimljiv lik.

-I ja tako mislim. I mislim da je dobar čovek. Sećam se da sam jednom prilikom čula sudiju koji ga je osudio kako kaže da je samo mogao stisnuo bi Ivku ruku i bez obzira sto nije imao pravo da oduzme dva ljudska života da je na neki način uradio pravu stvar.

-Nekad sam srećan sto nemam braće i sestara. Ne dao Bog da moju sestru neko tako povredi mislim da bi bio još gori od Ivka. Isto tako ubio bi ako bi tebe neko samo dotakao. Svestna si toga zar ne?

-Šta ti je od jutros? Sve si udario po crnilu?

-Šta mi je? Pitaš šta mi je? 

Skačem sa stolice i vrtim se kao lud po kući. Ova luda žena će u grob da me otera. Samo da nije trudna sad bi je slatko zadavio al ne mogu jebi ga. Mislim da mi je pritisak dvesta. Koliko god je navodio da mi kaže ona me kulira. Lepo i na finjaka.

-Hoćeš li već jednom da mi kažeš šta se dešava?

-Ne razumem te? Šta treba da ti kažem?

-Ništa, baš ništa luda ženska glavo, sem možda da ti neko preti smrću? A kako bi bilo to da mi kažeš?

-Od kud ti to znaš?

-Zar je bitno? Znam i gotovo.

-Pitam kako znaš?!

Stavila je ruke na kukove, i gleda me kao da će sad da me ubije. Ispadoh ja negativac.

-To sad nije pitanje.

- O i te kako jeste, gledao si mi telefon, čitao poruke. Ja tebi to ne radim. Verujem ti bezuslovno, a ti? Šta ti radiš? Čačkaš mi po telefonu. Kako ti je to palo na pamet?!