Feniks

III Poglavlje

  

    Vozim kroz noć, vraćam se za Novi Sad, autoput je skoro prazan i uzivam u brzoj vožnji. Razmišljam o parčetu papira koji mi je Ivana na rastanku ugurala u ruku. Senadov broj. Svestna sam da coveku dugujem objašnjenje. Jebiga nisam trebala da onako bez razmišljanja se izletim. Al to sam ja uvek mi je jezik bio brži od pameti, svuda sem u poslu. Neke stvari se nikad neće promeniti. Sa najbližima sam luda, ne razmišljam i totalno opuštena bez ikakvog suzdržavanja emocija. Smejem se glasno, lipanj gluposti, oblačim se opušteno, ne vodim računa o šminkanju, o frizuri. Sa bratom se ponašam kao brat, igramo basket, idemo na pecanje i boksujemo zajedno.

   Razmišljam šta li Senad misli o meni. Nisam ostavila baš najbolji prvi utisak. U stvari ne znam kakav sam prvi utisak ostavila uopšte. Jebiga moram da ga pozovem da mu objasnim. Dužna sam mu toliko. Vjerovatno je pomislio da nemam ni grama mozga. Bila sam obučena provokativno, mlatila za sve pare. Mogu da se kladim da je pomislio da sam neka sponzoruša. Pa i ja bi o sebi to pomislila. E baksuza.

   Posle godinu dana imam seks sa onakvim frajerom i ne sećam se toga. Kakve ruke čovek ima mmm. Volim kad muškarac ima snažne ruke, kad mogu da utonem u jak zagrljaj i osećam se sigurno. Sve na njemu odiše seksipilom. Mračan tip, a takve sam do sad izbjegavala. Znam da je momak na lošem glasu, osećam to, ipak me privukao kao magnet. Volela bih da mogu da se setim našeg upoznavanja. Verujem da je bilo zanimljivo.

   Uključujem tempomat na autu, udahnem duboko i dohvatim telefon.

  -Pa bebice da porazgovaramo sa tatom.

   Zvoni tri puta pre nego što se javi. Melodija njegovog glasa me opčinjava.

   -Da?

   -Senade, Dejana je, znaš...

   -Pa ne znam, da se setim...

   -Ok zaslužila sam to. Moram ti nešto reći. Ne mogu ovako preko telefona.

   -Rekla si mi večeras i više nego dovoljno.

   -Nije onako kako je ispalo. Moraš neke stvari da znaš pre nego što me osudiš.

  -O lutko, ne pokušavaj da me prosipaš priče, idemo na test očinstva kad se beba rodi, ako je moje onda ćemo da razgovaramo. Do tada ne želim ni da te vidim ni da te čujem.

   -Ok to je fer. Samo... U jebem ti kretena

  -Molim?

  -Izvini nisam tebi rekla, neki kreten sa Land Roverom se umalo nije zakucao u mene.

   -Ne držiš valjda telefon?

   -Ne, misliš li da sam glupa? Čekaj sekund?

   -Šta se dešava?

   -Onaj isti auto stoji parkiran u zaustavnoj traci, upravo sam ga prešla. Ne bitno. Htela sam da ti kažem u vezi onog što se ne sećam...

   Ovo je i više nego neprijatno. A još me i onaj auto počinje da zabrinjava jer kako sam ga prošla tako je upalio i krenuo za mnom. Ovo je čudno.

  - Misliš na seks?!

  -Da, pa tu noć se desilo nešto...

  Onaj auto mi se opasno približava. Nešto nije u redu.

   -Nemoj mi reći da si bila pijana jer znam da nisi.

   -Nisam ni mislila to da ti kažem. Nego jel mogu kasnije da te pozovem?

   - Šta se dešava?

   -Onaj auto upravo vozi paralelno sa mnom i nemam dobar predosećaj.

  -Pusti ga da prođe.

   - Nisam debil bre, probala sam da ga izbegnem, ne mogu. U pizdu materinu ...

   -Alo, gde si ti? Crnooka????

  -Autoput...Novi Sad...Senade... Beba...Moj brat zovi ga...Izvini...

             Senad
   

  Kada sam večeras napustio vjenčanje moje nerodjene sestre nisam se nadao ovom pozivu. Doduše nisam se nadao ni bombi koju je ova crnooka bacila na mene. Kad sam je ugledao u parkiću na ljuljašci ponadao sam se reprizi. A onda me je ohladila činjenicom da me nije prepoznala. Prvo sam mislio da me zeza a onda je pomenula trudnoću i zacrnelo mi se. Nisam ponosan na taj momenat al jebiga koliko čovek može da podnese. I odsećiću sebi kurac ako je istina. I evo me sedim u mraku sa flašom Džeka u ruci i vodim ovaj čudni razgovor.

   -Pusti ga da prođe.

  -Nisam debil, probala sam da ga izbegnem, ne mogu. U pizdu materinu...

   I u tom trenu čujem prasak, skoči na noge. Jebote ovo zvuči kao da se neko zakucao u nju. Cujem je kako vrišti i psuje.  A u kurac, šta se dešava?

   -Alo, gde si ti? Crnooka????

   Pokušavam da se saberem šta da radim, kapiram da ne znam gde je, kuda se uputila, jebiga ne znam joj ni ime. Cujem lomljavu, prasak, mislim da se auto prevrće. Osetim kako zajauka na svaki udar. Zaledim se, samo da prežive. Ne dam još jednu bebu. Ne dam ti je Bože. Cujem je kako mrmlja dok izlećem iz svoje sobe.

    -Autoput...Novi Sad... Senade...

   -Gde si????

   -Beba...

  - Biće dobro, polako. Drži se.

  - Moj brat zovi ga...Izvini...

  -Crnooka??? Dejanaaaaa???

  Dejana!!! Setio sam se kad ju je brat pozvao. Držim telefon al sa druge strane se ne čuje ništa. Jebem ti život, na tren samo na tren sam zaleđen a onda krenem da zovem svoju ekipu iz Novog Sada da krene, dok momci odavde kreću sa mnom. Nešto mi govori da ova ženska nije onakva kakva se predstavlja.
 
   Samo da je živa....