Feniks

IX Poglavlje

           Luđu ženu upoznao nisam. Jebeš mi sve ako je ona normalna sve što sam mislio o njoj da je slatka i devojka za kuću debelo sam se zajebao. Već dva dana je u mom stanu i ljuta je kao ris. Nije htela njenima, niti bratu a kad je rekla da ide u svoj iznajmljeni stan popizdeo sam i preuzeo stvar u svoje ruke. Doveo sam je sebi. Sad se pitam kolko je to pametna odluka. Dva dana nije reč progovorila, ma ni jebeno dobro jutro neće da mi kaže. Poludeću zbog nje.

    Dok sedim sa Ivanom i Maretom pokušavam da sakrijem svoju ljutnju i nervozu al mi ne ide, moja sestra me isuviše dobro zna. 

  -Pričaj?

 -Šta da ti pričam? Ona je luda, prvo je oči u kolima htela da mi izvadi kad je ukapirala da je ne vozim njenoj kući, ma umalo se nismo slupali koliko je poludela. A od kad smo stigli ovde reč nije progovorila. Pa jebote ko može toliko dugo da ćuti? Svaka druga bi na dupe progovorila.

    Hodam nervozno s jednog kraja dnevne sobe na drugi, besnim dok se oni smeškaju. 

 -Ti!

 -A?

 -Kažem ti. Samo ti možeš danima da ćutiš, kad ti je teško ili imaš neki problem povučeš se u sebe i ne progovaraš. 

 -Nije to isto.

  -Kako nije? Svaki put kad si bio u bedaku si nestajao na neko vreme da te niko ništa ne bi pitao, Senade znam te. Ne razumem zašto insistiraš toliko da bude ovde, možda joj ne prija, nije joj lako.

  -Do kurca bre, malena pa nisam debil bre. Znam da joj nije lako zato sam je i doveo ovde da ne bude sama, da joj olakšam, pa trudna je sa mojim detetom.

  -Siguran si da je tvoje? Ne želim opet da prolaziš isti pakao

  Gledam uplakane oči moje malene, sednem pored nje zagrlim je i poljubim u kosu. Razumem njenu brigu, i cenim je više nego išta. Njena briga, njena ljubav je moje najveće bogatstvo. Jedina osoba koja me je ikad iskreno volela. Ubio bi za nju da ne trepnem i primio bi metak bez trena razmišljanja. 

  -Jesam malena ne brini. Večeras ideš na medeni mesec i hoću da uživaš u svakom minutu naredne dve nedelje. Dejana je posebna, ne pitaj me kako znam da me ne laže o trudnoći al znam. Osećaj koji imam kad spustim dlan na njen stomak je tako ispravan. Osećam kao da mi pripada i ona i beba. Mislim da vredi da se malo pomučimo da ova stvar uspe.

   Kad završim svoj monolog primetim blesavi kez na njihovim licima i tačno znam šta im se sad mota po glavi. Ono što oni ne znaju je da ne mogu da volim, prokletnica je ubila sve u meni. Potrudiću se da Dejani to dam do znanja, da od početka zna na čemu je, da se ne zavarava. Poštovaću je kao majku mog deteta, možda čak jednog dana budemo prijatelji, ljubavnici definitivno al zaljubljeni nikad. Umrlo je to u meni.

  -Ni ne pomišljaj na to.

  -Šta? Ništa nisam pomislila

  -Znam te malena, ništa od tvojih želja.

  -Ma nemoj? Od kud ti znaš šta će sutra da se desi. Nisi mrtav, treba da živiš, da se raduješ svom detetu i naravno da se zaljubiš. To je sasvim normalno.

  -Za mene nije, rekao sam ti već ja ne umem da volim.

 -Ok.

  Moja sestra ustaje i povlači svog muža za sobom. Sav mi je smešan kako blene u nju onim telećim pogledom. Zaljubljeni su ludi svega mi. Kad smo se pozdravili na vratima zagrli me i taiho šapne

  -Voliš ti jače i veše nego iko koga znam. Ti si najbolji čovek na svetu,volim te.

Od kad smo se upoznali znala je da me razvali svojim rečima, ali ovog puta greši. 

Postavim na veliku tacnu ručak koji je doneo momak iz mog restorana i zaputim se u osinje gnezdo.  Već me boli glava od pomisli da me gleda kao najvećeg neprijatelja a ne progovara ni reč, da se barem svađa lako bih, al ovako...

  -Ručak osice

  -Molim?

 -Kažem ručak 

 -To sam čula, nego ono drugo?

 -O pa ti umeš da govoriš?

  -Ne seri, kako si me nazvao?

 -Osice

 -Ja osica?

  -Aha, sva si kao osica.

-Sreća tvoja trutu što ne mogu da ustanem, joj da mi je da znam šta mi je trebalo sa tobom da se petljam.

  -Šta mi fali?

  -Sve ti fali! Od daske u glavi do nekog centimetra u pantalonama.

  Nasmejem se od srca, pa ona je genijalna dok se svađa. Il ćiti il ne zna šta priča. Spustim joj tacnu sa ručkom u krilo i sagnem se do njenog uha i izgovorim polako

  -O crnooka ja ne patim od amnezije, dobro sam zapamtio kad si govorila da će te moja zver razvaliti.

  -Uh ti....Arogantni seronjo,gade, samo da ustanem jebću ti sve po spisku

  -Jedva čekam, veruj mi jedva čekam.

  Izađem iz njene sobe sa osmehom na usnama. Jebote meni ona ovako luda prija, izgubiću sve živce zbog nje al bar će biti zabavno....