Feniks

XX Poglavlje

                Dejana

Ja želim da se udam!!!

Ja rešila i gotovo. Znam da bi trebalo da pustim da sve ide svojim tokom, da on mene zaprosi, to jest da se seti da treba da me zaprosi. Ali to nisam ja. Ja nisam osoba koja čeka da se stvari dese. Ja sama stvaram svoju ludu sudbinu. Ja krojim priču svog života. Ma jebeš ti čekanje. Kad sam već mogla da ostanem trudna posle seksa za jednu noć, kad sam mogla da prihvatim mirno činjenicu da ću postati majka, kad sam uspela svog grdosiju da nateram da me zavoli pa mogu da ga nateram i da me ženi, zar ne? Dosta sam čekala, dosta sanjala budna. Ajd sad da ostvarim svoje snove.

Joj Senade, grdosijo moja, nadam se da si spreman sa ovom olujom da se u koštac hvataš.

             Senad

Dejana je zaista čudna u zadnje vreme. Pripisujem njeno ponašanje hormonima, trudnoći. Ali ona je nemoguća, ustvari ne liči na sebe. Ćutljiva je, mirna, povučena. I ne volim kad je takva. Upoznao sam ženu uragan, ženu koja živi brzinom sto na sat. Čuo sam priče o devojci koja je na poslu ajkula, koja je velike igrače, krvoločne vukove bez da joj oko trepne sa lakoćom smeštala iza rešetaka. Priče o devojci koja se hrabro kao lavica nosila sa pretnjama najvećih kriminalnih moćnika na ovim prostorima. Čuo sam priče o devojci koja je bila odana sestra, brižna ćerka, luda tetka, koja je bila vođa u društvu, ona koja je uvek zadužena za dobar provod.

I sada kad gledam ovu Dejanu i uporedim je sa svime time što sam čuo znam, vidim da to nije ista osoba. Vidim da se promenila. Nešto je u njoj nestalo. Nema te iskre, nema tog života u njoj. I boli me što ne znam šta joj je. Pokušao sam da pričam sa njom, ali ona kaže da je sve ok. A ja znam da nije. Ona je ćutljiva, i to je svima pa čak i meni koji je znam od skora jastan znak da nešto nije u redu.

Dejana je moja. Moj život je sa njenim pojavljivanjem dobio smisao. Našao sam neki novi put za sutra, za budućnost, razlog za borbu, za srećnije sutra. Umro sam onog trena kad je Mia sklopila zauvek njene malene okice, a rodio se onog trena kad je moja crnooka izgovorila "ti si tata". Jesam se tad sramno prosuo koliko sam dugačak ali taj trenutak je označio početak mog novog života. 

Ušli smo u deveti mesec. Dejana je kao prava izdržala sve da bi došli do termina. Ležala je onda kad je doktor to rekao da mora, pila lekove, išla na sve redovne i vanredne kotrole. Provodila sate istražujući po netu, čitajući knjige o trudnoći. Zdravo se hranila. Dala je sve od sebe da naše maleno ugleda svetlost dana zdravo i pravo. I divim joj se zbog toga. Divim se disciplini i njenom karakteru da sve obavi onako kako treba, čak i kad joj nije do toga. Ona će biti savršena majka.

Isto kao što znam da će biti divna majka, znam i da će meni pokidati sve živce. Još sedamnaest dana je do termina porođaja, a ona je rešila da poseti svoje roditelje i brata. I što je najgore, samo mi je javila da ide sa svojom najboljom drugaricom do njenih dok sam ja bio van kuće. Digla mi je pristisak na dvesta. I evo me sad sa Docom i njegovom Ajlom u kolima na putu prema ranču Simića, ranču koji se zove Đurđevdan. U sred Vojvodine pa Đurđevdan.

-Jel smela onda da putuje? Termin joj je za neki dan čini mi se?

Pita me Ajla ono što ja mozgam ceo dan. Dejana je luda, i ja sa tim moram da se pomirim. Ona će mi glave doći al baš takvu je volim. To je ona luda, iskrena i najbitnije moja.

-Kaže da je doktor rekao da sme, mada se ja ne sećam da sam čuo to na poslednjoj kontroli. Mada kad malo razmislim ja puno toga ne čujem kad njoj ide u prilog.

-Vrti ona tebe oko malog prsta prijatelju moj.

-Zezaj Doco, zezaj. Stićiće i tebe.

I pogledam u Ajlu. Znam da se među njima dešava nešto, mada nisam siguran šta. I ne poznajem je, ali ova devojka ima nešto u sebi zbog čega osećam je kao svoju. Imam želju da je pazim i štitim. Zahvalan sam joj zbog svega što je uradila za Dejanu i naše ne rođeno dete. Kao i ja, i ona je ćutljiva. Ponos joj se u očima vidi. Ima držanje kraljice. Imam utisak da je Doca nervira. Samo nisam siguran dal je ljuta il zaljubljena. Doca je ne pušta od sebe, njena je senka, i koliko god je to nerviralo mislim da joj prija sva ta njegova posesivnost.

.............

Ulazimo u dvorište Simića, prvi put sam ovde i na prvi pogled sam oduševljen onim što vidim. Sve je u drvetu i kamenu. A ja volim kamen.

Upoznao sam Dejanine roditelje, ljudi su me prihvatili bez predrasuda. Iako sam strahovao da im neće biti svejedno zbog moje vere, a i onoga što kesam, čime se bavim. Ne, nikakav neprijatni mig nisam primetio kod njih dvoje. Njen otac me je kupio sa jednim sinko. Jedna reč, al izgovorena iskreno mi je mnogo značila. Ovi ljudi su prošli svasta u životu, a ipak su uspeli imaju divnu porodicu. I zavidim im na tome. To je sve što ja želim u životu. Ovakvu starost.

Malo popričam sa njima, i oni me upute gde da nađem Dejanu. Luda moja je u štali, kraj konja. Pa tačno ću je ubiti. Samo da je se dočepam.

Treba mi neki minut da se snađem na ovom imanju, a onda je ugledam. Moje priviđenje, moja boginja. Naslonjena na ogradu posmatra konje. Dok joj prilazim kao da me oseti okrene se polako. Njen pogled mi govori sve. I znam, ovoga puta sam izabrao onu pravu, za ceo život, za ljubav, za dok nas smrt ne rastavi. Nasmešim se dok stiskam jače kutijicu u svom džepu.

          Dejana

Sunce ti žarko al sam ja srećnica. Kakav komad je moja grdosija. Jebem ti hormone jer zbog njih slinim dok mi prilazi. Lažem, slinila bih svakako. Prilazi mi sa osmehom od milion dolara a mene trema samo piči za sve pare. Il cu da poletim il ću se userem. Dal sam normalna pa pobećiće čovek od mene.

-Crnooka...

-Volim to, volim kad me tako zoveš.

-Hoćeš li da mi kažeš šta radimo ovde? Znam te, znam da ne bi rizikovala bebu da nije nešto bitno.

Usrala sam se, i prvi put ne mogu da progovorim. Šta ću ako pobegne? Previše sam ja i za sebe a kamo li druge. Uh, ovo uopšte neće biti lako kako sam zamišljala. Al šta je tu je, idemo dalje.

-Pa sad...

-Dejana kaži mi samo jel sve ok? Drugo me ništa ne zanima.

-Sve je u redu, samo... Gledaj posle rata nije postojalo mesto koje bi mogla da zovem svojim. Ovo je jedini dom koji poznajem. Ovde se osećam sigurno. Zato sam sam ovde htela nešto da te pitam.

-Pitaj

-Al da ćutiš, nemoj da me prekidaš. I ako ne želiš hoću iskreno da mi kažeš. Nemoj da se osećaš obaveznim.

Gleda me kao da sam pala sa Marsa. Verovatno i delujem tako. Fali meni neka daska u glavi al ajd sad. Zato rešim da bubnem pa šta mi Bog da.

-Obećavam, ajde kaži više.

-Pa ja bi se udavala....

*Drage moje stigo smo do kraja. U Dejaninom stilu. Ostao je josš samo epilog i ova priča je konačno gotova.

*Ljubim vas sve, i ostanite kod kuće