Feniks

XIII Poglavlje

Ovaj covek ce biti moj kraj. Nikad sebe nisam smatrala romanticnom osobom. Vise sam prakticna i realna. Pricljiva sam al sada cutim. Prvi put u zivotu pustam da me nosi zelja, osecanje, da iskljucim misli a pustim srce. Moje srce vodi moju pamet, mom telu zapoveda moja dusa. A prtsi i usne ovog magicnog coveka sa mojim telom stvaraju najlepsu muziku. Kao da sam njegova od uvek. Kao da me zna bolje nego sto samu sebe poznajem. Kao da je stvoren za mene.

Cutimo vec neko vreme, glava mi je naslonjena na njegove grudi taman iznad srca koje cujem u nekom ustaljenom ritmu. Prstom saram po njegovim grudima. Smesim se. Nemam zelju da progovorim. Strah me unisticu magiju.

-Crnooka...

-Zasto me uporno zoves tako?

-Zato sto niko nema takve oci, crne kao noc.

-Hocemo da ustanemo?

-Ne, pusti me da te drzim. Zeljan sam te. Zeljan dodira, neznosti.

-O grdosijo moja pa ti bi se mazio.

-I eto moje ludace nazad,hehehe ti si cudo.

-Nisam, ja sam samo jedna obicna devojka.

-Za druge mozda, a za mene si sve samo ne obicna. Ti si takvo osvezenje u mom zivotu da nemam reci.

-Zao mi je sto si bio toliko povredjen u zivotu. Ne mogu ni da zamislim kako ti je bilo.

-Navikao sam. Prosto ceo zivot je tako. Od rodjenja sam bio nezeljeno dete, morao da se borim svim silama da nadjem svoje mesto u ovom svetu, postoji mnogo stvari na koje nisam ponosan al ne kajem se. Tu sam gde sam.

-Sa mnom si

-Da, samo ima stvari koje o meni ne znas. A tebe kao tuzioca mozda to odbije od mene.

-Mislis?

-Znam, ti si pravedna osoba. A ja...pa radio sam stvari koje ne mozes ni da zamislis.

Da bas. Ja mozda jesam odrastala kao princeza na zrnu graska al dobro znam koliko ovaj svet moze da bude surov. Ustanem polako i iz komode kraj kreveta izvucem fasciklu i pruzim mu je.

-Pa ako si ti ne naljutis na mene posle ovoga, bicemo mi ok.

-Sta je ovo?

-Tvoj zivot. Pre nego sto pitas bilo sta, morala sam da znam ko je otac moje bebe. Zbog nje sutra da bi znala da je zastitim.

- Ovo su moji podaci, ali ovde je ono sto i svi znaju.

-Pa ne bas. U toj prvoj fascikli je sve ono zvanicno, a u ovoj je sve ono drugo.

Pruzim mu drugu fasciklu i posmatram ga dok prelazi pogledom po stranicama. Vidim kako mu se boje na licu menjaju i kako mu telo postaje napeto. Ovo je trenutak kad ce nase poverenje, nasa vera jednog u drugog biti na testu. Ako ovo prebrodimo bicemo jaci i povezaniji nego ikad.

-Odakle ti ovo?

-Pa...

-Ti si luda, ovo...ovo.. jebote koliko si kopala?

-Nisam mnogo, znas ko sam i sta radim. Recimo da mi duguju mnogo i neki mutni likovi pa eto malo sam naplatila dugove, Fenikse.

-Nemoj tako da me zoves, ne ti. Nikada.

-Ok.

Bacio je fascikle na pod, ustao i krenuo prema meni. Ima ludacki pogled u ocima, i kolena pocinju da mi klecaju. Ne znam da li sam vise uplasena ili napaljena njime kad je ovakav. Jebali me hormoni.

-Samo ok? Nema rasprave?

-Ne.

-O pa jel ti to maca pojela jezik?