BIZNISMENI #1 🔛 TARA & NENA

1. Kosta

„Kostaaaaaa!", oteže Jaca, dok liže moj viski i tetura se prema meni.

„Reci, srećo moja", raširim ruke i uhvatim je da ne padne.

„O, kako te volim", štucne pijano.

„Ma, volim i ja tebe", zastenjem dok joj zavlačim šake pod haljinicu. „Šta imamo ovde?", zapredem joj na uvo i odvalim, jer lujka nema gaćice.

„A, meneeee?", okači mi se na leđa Sanja i liže me po vratu.

„I, tebe volim!", kažem joj, ali prste ne vadim iz Jacine vlažne pice.

Uh, njih dve, ne zna se koja je zgodnija riba i čemu čekanje? Pogledam preko ramena na dva ortaka kako su priveli sebi ribice. „Momci, ja odoh u sobu!", doviknem dok vodim dve štuke sa sobom.

„To, brateeee!", čujem budalu.

„Raspali ortak!", navija druga budala.

Zapravo mi je u stanu šest pijanih budala i ja sedma budala! I, boli me kurac baš, jer volim provod ma gde bio!

Od alkohola mi se malo manta, ali 'Radojica' mi se veseli i digao se do nebesa željan ženskog jezika. Dobije on jezik, i to kakav jezik! Stručan jezik koji ga sisa, cuca, liže...

„O, Božeeee!", zabacim glavu jer mala zna znanje, a u ustima mi se nađe jezik od ove druge.

Jebiga! Hvatam i drugu da se ne oseti zapostavljeno, a iz dnevne sobe čujem povike i znam da ortak jebe pun gas! I, neka jebe! Ma, kurčevima je svugde bolje nego u gaćama... i kad pomislim na to, pa red je da i ja jebem! Navučem kondom i planiram akciju.

„Koleee, Koleeee", zastenje Jaca kad je bacim na krevet i naguzim na sve četiri. „Hoću jakoooo!", zareži luda.

„Jako, nego kako drugačije", uhvatim je za bokove i nabijem se do kraja, a onda osetim da mi Sanja liže jajca... „Jeboteee!", gledam koje gimnastičarsko čudo izvodi jer nam se uglavila ispod. Oduševim se kako su uvežbane. Jednu jebem, s druga mi jezikom obrađuje muda.

Jebem, jebem, jebem i kad padnem s ' nogu, onda se one same jebu od mog 'Radojicu'. Lepo je i kad jašu, lepo je i što mi je jedna nabila sisu u usta, pojma nemam gde sam zavukao prst, ali nije ni bitno jer se nijedna ne buni.

I, živote moj kako si savršen i koliko te volim.

***

Ošine me svetlost kao bič...

„Isuse, je li mi sin živ?", razlegne se poznat glas oko mene.

Zatrepćem, pa se brže bolje podlaktim i jebem ti sunce... Mama i tata stoje u sobi.

„Živ je živ", tata će mirno. „Dobar dan sine", kaže i stane, pa nakrivi glavu da me gleda.

„Otkuda vi?", promuklo pitam jer se nisu najavili dođavola. „Jovane mogao si mi javiti da stižete", izbečim se na tatu jer njemu nije prvi put da mi naleti, ali mami jeste prvi put!

„Ovo je strašno", zajeca Milica i poče da plače. „Drogira li se?", pogleda u tatu.

„Ne znam", Jovan će zajedljivo.

„Ne drogiram se breee!", viknem jer majka plače sve više i više.

„Jao, nije mi dobro", mama uhvati tatu, a on je povede iz sobe. „Jao Jovane, ovo je strašnoooo!", zakuka.

„Majkaaa!", viknem i skačem iz kreveta, a kad shvatim da sam go, obmotam se čaršafom i krenem za njima uprkos strašnoj glavobolji jer se nisam naspavao. „Milice, šta ti je?", pitam je pošto vidim da sedi na fotelji dok joj Jovan daje vodu i neki plavi lekić... „Šta joj je?", pogledam u oca.