BIZNISMENI #1 🔛 TARA & NENA

24. Karlo

Nije ni današnji dan bio ništa jednostavniji od jučerašnjeg što se tiče Doroteinih i Mateinih napada na nas jadnike, no ipak, moja su muda izbjegla taj pohod, obzirom da sam znao kada se povući, i obzirom da sam pokušavao samo klimati glavom i šutjeti dok su nas driblale ko Ronaldo nogometnu loptu.

I osam sati propičilo je dok si rekao ''keks''. Kad smo se prije tri dana vraćali kući umorni i iscrpljeni, e pa to je bio pizdin dim naspram ovog. Iscjeđeni smo kao da nas je ubacilo na centrifugu, pa ponovilo radnju.

„Ko će izdržati ovaj tempo? Ko, pitam te ja?", mrmulji moj Kole, pa jedva izađe iz Crvendaća.

„Ti i ja. Ti i ja...", rastegnem. „Ne preostaje nam ništa drugo", poželim se baciti na bok iz auta i ostati ležati na prilazu jer snage više nemam.

Protežem se u sjedalu, dok Kosta otključava ulazna vrata, ali ostaje stajati vani i tipka po mobitelu. Kako se izvučem iz auta, tako mi se pogled zalijepi na uništeno dvorište i jebi ga, znam da otezanje ne vodi ničemu.

„Znam o čemu razmišljaš, ali ja sam mrtav", Kosta sprema mobitel u džep i uhvati se za glavu, pa priđe do mene. „Razmišljajmo o tome sutra, može?"

„Vrijeme je da sredimo ovaj kaos", podbočim se i računam koliko bismo uštedjeli da se sami uhvatimo radova. „Očistili smo većinu, ali sada treba krenuti s' popravcima."

„A, da se hvatamo posla za vikend?", stenje Kole i osloni se na haubu Twinga u momentu kad pokraj nas projuri neki mali, plavi, kuštravi patuljak.

I, piči pun gas, sve istim tempom.

„Šta je sad ovo?", gledam za malcem kako jurišta direkt u našu kuću.

„Od kud se stvorio?", okreće se Kosta oko sebe, ali nigdje nema žive duše.

„Od kud ja znam?", čudim se, a nikako ne bih trebao. „Idi vidi šta radi?", kažem mu pošto nam patuljak nestane iz vida.

„Ja? Idi ti, jebote!", prasne.

„Pa, to je samo klinac!", otpuhnem i krenem, pa naglo zastanem. „Ja nemam pojma kako s djecom!", oblije me panika. „Šta ću ako počne plakati?"

„Improvizuj!"

„Da mu natočim viskija?", zakolutam očima.

„Samo hrabro, Kešo. Možeš ti to!", bodri me Kole, pa se podiže na prste i izvija vrat ne bi li ugledao malenog.

Uzdahnem, umorno pređem dlanom preko lica i krenem u kuću. Koračam polako jer ne znam od kud će mali izletjeti, a onda stanem na sred kuhinje.

„Šta radiš? Šta to radiiiiiššš???", momentalno se hvatam za glavu, širim oči i gledamo se klinac i ja oči u oči.

Ladica kuhinjskog ormarića je otvorena, a on stoji ispred nje spuštenih hlača, gleda u mene i još mi se smije. Ma, kladio bih se da mi je namignuo sekundu prije nego je krenuo piškiti.

„Ne to! Neeeeeeeee!!!!!", mlataram rukama, pa mu priđem i podignem ga. „U kurac! Jebote! Sranje!", ne znam kamo s' njim, a mlaz ne staje, pa nam zalije čitavu kuhinju. „Staniiiiii! Samo prestaniiiiiiiiiii!!!!", vrištim.

„Šta se dešava?", Kole dotrči i naglo zašuti, a kad procesuira situaciju, vergla ko navijen. „O jebote! Mali, staniiiiiiiiii! Ne piški! Neeeeeee!!!! Zadrži! Čekaj! Idi u wc!!! Tamo! Tamooooo!!!"

„Tako je, Kole! Naredi mu da stane. Sve te kuži i samo što nije stao!", nervozno poskočim i jurnem s' klincem u kupaonicu.

Kako ga spustim ispred wc školjke, klinac cikne i prestane piškiti, a onda zaplješće oduševljen učinjenim.