BIZNISMENI #1 🔛 TARA & NENA

25. Kosta

Pisak mobilnog me natera da otvorim oči... Mrak je, u krevetu sam... Noć je? Ne! Jebote koji je dan? Dohvatim mobilni prilično zabrinut za svoje mentalno zdravlje, a onda kapiram da je još uvek isti dan, samo što je pala noć. Još uvek je prvi jun.

Otvorim poruku i široko se osmehnem jer su nam legle plate, i sveti Božeee mnogo para smo zaradili. Skačem iz kreveta, jurišam pravo kod Karla u sobu, naglo mu uletim u odaje i bacim se pored njega na krevet.

„A, koji kurac?", zatrepće pošto upalim lampu.

„Diž' se Krešo, upravo smo uleteli u opasnu lovu!", nabijem mu moj mobilni pred oči, jer znam da su nam plate iste. „Vidi brateeee!", začicim k'o mali Džoni danas.

„A, daj!", grabi moj telefon i seda. „Samooooo?", frustrirano vikne.

„Šta samo?", zbuni me majmun. „Halo! Vidiš li ti dobro? 22.850,45 EVRA!", vrisnem budali.

Pogleda me Karlo, izdigne jednu obrvu i trepne par puta. „Čime god da se drogiraš daj i meni malo", lagano kaže.

„Koji ti je kurac?", prasnem na njega. „Zar nisi srećan, pa jebote zaradili smo preko dvadeset hiljada evra!"

„KUNA, KONJU!", drekne. „Ovo je Hrvatska, ovdje plaću dobivaš u kunama!", lupne me dlanom po sred čela. „I, bolje da me nisi budio!"

„O...", pokušavam računati, ali nema jebene šanse. „Pa, po koliko smo primili, jebote?", prasnem iznerviran.

„Oko tri tisuće eura", vrati se natrag u ležeći položaj i otpuhne.

„Samoooo?", strovalim se pored njega i ostanem tako ležati. „O, živote jebem te baš!" Računam u sebi, a pričam na glas, „Ukupno imamo šest hiljada evra, dugujemo četiri hiljade evra, i jebeno nam ostaje po hiljadu evra..."

„Bravo, frende, bravo! Sve si mi pametniji i pametniji."

Okrenem glavu i pogledam ga kako ruke premesti na prsa k'o da je ne daj Bože umro. „Zajebi, ne mogu ponovo proživljavati mesec sa hiljadu evra i na zelenoj salati...", sav se stresem. „Kako ćemo?", pitam ga.

„Da vratimo po tisuću eura Teama?", napokon i on mene pogleda.

Klimam glavom. „To može... Valjda ćemo preživeti sa četiri hiljadarke", kalkulišem.

„Zlo mi je..."

Odmah se nalaktim pored njega i stavim mu dlan na čelo. „Pa... nemaš temperaturu", zagledam mu se u lice, oči... ne deluje da je loše, samo deluje otečeno od spavanja.

Vrata sobe se naglo otvore. „Jesi li napokon...", Dora uleće, pa koči pored kreveta i gleda nas. „Šta to radite?", razrogači oči.

„Šta radimo?", pitam je.

„Makni mi se!", drekne Karlo i gura mi ruku. „Nemam jebenu temperaturu! Nisam se razbolio, zlo mi je više od svegaaa!", urla dok se koprca i iskoči iz kreveta.

„Ovaj...", Dora se bezobrazno nasmeje i odmerava Karla, pa joj pogled zastane na izbočini, na njegovim boksericama.

„U-u... Brate", tiho ga pozovem i očima pokazujem da mu Ajkula raste.

„Štaaa jeeee?", rukne kao vo na mene.

„Ništa", odmahnem glavom i nastavim ležati u njegovom krevetu, ma još i ruke sklopim pod teme i čekam da se nešto desi.

„Karlo, jesi li dobro?", pita ga Dora, i jebote ovaj put se stvarno brine.

„Nikad bolje! Rintali smo cijeli jebeni mjesec za plaću od skoro tri tisuće eura!", zareži joj.