BIZNISMENI #1 🔛 TARA & NENA

11. Kosta

Nakon video poziva sa Osijekom, narednih pet radnih dana sam peglao greške kamiona koji su otišli za Ohrid umesto u Osijek! Pa... pošto nisam mogao ništa da jebem, bio sam jeban do sto jedan i nazad od strane gospodina Marića, koji je na kraju ostao naš klijent.

Moj i Karlov dogovor da novac ne smemo više trošiti u noćnom provodu se ostvario izgleda najviše zbog mog ranjenog 'Radojice'... Em ga prignječila pizda, em je dobio i udarac kamenom u glavu i jaja, jebiga, bio je u komi. A, dok je ta glava bila u komi, ova druga glava je pakleno radila i naredne nedelje, i to prekovremeno!

Kreša i ja, unatrag nekoliko dana, kući nismo dolazili pre sedam uveče, a i dve subote su nam bile radne. Dve nedelje smo proveli sa glavama u fasciklama, dok su svi ostali odmarali.

Jeben je život nas biznismena!

Jedino lepo za protekle dve nedelje je bila hrana koja nas je svaki dan čekala na stolu ispred kuće i Anđelka koja je uredno darivala po jaje dnevno! O, da! Matea je hranila i kokoš i nas...

I, evo ga treći petak, vraćamo se kući mrtvi umorni. Ma, na oči nijedan ne vidi više, ali smo bar klijentelu uvećali. Kao po auto pilotu idem kroz kuću, pa u zadnje dvorište, uzimam manji pleh i Karlu pokazujem musaku.

Sednemo da jedemo i počnem da razmišljam o guskama koje smo odabrali za sekretarice...

„Barbara i Martina uopšte ne umeju da rade posao", konačno potegnem i tu temu.

„Ali su štuke i dobro došle su za otklanjanje stresa", Karlo se nakezi.

„Jašta! Prvo nam nabiju stres, a onda nam puše kurčeve! Pa, jebo ti to!", viknem ljut.

„Jel' se vratio Mali Radojica na bojno polje?", zabavljeno pita.

„Aham... Već pet dana pokušava kroz Barbarina usta da joj pojebe mozak, ali ona izgleda mozga nema!", završim sa jelom, dok mislim o milion malih grešaka koje naše sekretarice prave.

„Danas sam se jedva spasio od Žakline, jer je Martina naručila nešto što uopće nisam rekao", otpuhne.

„Jebote...", zinem u njega.

„Dvije tone crnog vina iz Francuske, umjesto tonu šampanjca...", Karlo odmahne glavom. „No, kasnije mi je cuclala kitu dobrih sat vremena da se smirim, jer je vino krenulo!", kaže.

„Ne može više ovako" odmahujem glavom. „Nisu one za sekretarice i moramo nešto smisliti, jer će nas žive sahraniti ako ovako nastave."

„Što misliš o tome da im napravimo neku oproštajnu zabavicu?", nasmeši se krajem usne. „Mislim, tri tjedna mi ista riba puši i tri tjedna karam tu istu ribu, a u životu to nisam radio."

„Karlo, smišljaj šta god, samo da ih se nekako otresemo i ne popijemo tužbe za seksualno maltretiranje na poslu", ustanem od stola i zevnem.

„Smislit' ću sutra kad nam već ova subota nije radna", ustane i on, pa se pogledamo i nasmejemo jedan drugom.

„E, kad smo kod toga!", podignem prst. „Ko me sutra probudi, popiće komodu u glavu", krenem na sprat.

„Gasi mobitel, gasi svijetla, sve gasi i idemo spavati!"

„Brate, da mi je neko rekao da ću oko devet uveče ići na spavanje, ne bih mu verovao", konstatujem, dok se vučemo uz stepenice.

„Je, je... Da mi je netko rekao da ću sa tobom živjeti i raditi, pa... prosuo bih mu mozak", hladno će. „Ne! Sebi bih prosuo mozak!"

Naglo stanem i pogledam ga. „Kad se nisi ubio zbog mojih gaća koje i dalje nosiš, i ovo ćeš preživeti!", uvređeno dodam. „Ni ti se meni nikada nisi sviđao, pa..."