BIZNISMENI #1 🔛 TARA & NENA

4. Karlo

Ispružim se preko kreveta, gol ko od majke rođen. Kako se namjestim, momentalno se umrtvim...

Ma, doslovno imam osjećaj kako sam oči sklopio prije pet minuta, kad... Zapljusne me ledena voda, da ne znam gdje sam. Vrisnem iz petnih žila, sav se uglavim među posteljinu, tako da se ne mogu ni pomaknuti.

„Krešo! Ustaj, Krešo!", pjevuši kretenčina.

„Ne zovi me tako!", odbrusim.

„Kreeešooo!!!", rastegne.

„Jebo ti Krešo mamu Milicu. Čim prije, to bolje!", mašem srednjim prstom.

„Ustaj sine, majka zove! Ustaj sine, zora jeeeee...", pjeva mi Kosta za dobro jutro.

„Ustao bih, al' ne mogu! Ne znaš, seronjo, kako je!", nastavim.

„Gladan sam!", podboči se.

„I, od kad je to moj problem?", urlam, pa vučem plahtu i brišem se.

„A, šta, ti si na nekoj djeti ili? Frižider je prazan!"

„Odi do neke trgovine i kupi nešto. Ili se ne snalaziš sam?"

„Da te podsetim... Danas je Prvi Maj, a ti si, seronjo, prespavao čitavo jutro. Gde da idem?''

I, taman da ću ga poslati u pičku materinu, kad se i moj želudac oglasi. I, to kvalitetno!

„Naći ćemo negdje neki jebeni restoran ili fast food, šta god! Nešto valjda radi. A, sad se tornjaj iz moje sobe!", naglasim mu oštro.

Ode, Kosta, poslušno na moje iznenađenje, pa zabacim plahtu sa sebe i ustanem. Ugledam na podu bezličnu hrpu svoje odjeće, pa kako je podignem, s gađenjem promatram na šta liči.

I tako, stojim gol i bos, praznog želuca, suhih usta i bijesan na jebenog Kecarevića. Ma, bijesan sam ja na čitav svijet. Pizda im svima materina, baš!

„Lutko, jesi li mi spreman?", pojavi se Kosta na vratima, cereka se ko neka čimpanza, a picnut je samo tako.

Malo se počeškam po glavi, jer ne znam kud ću ni kako ću, samo znam da ovu prljavu odjeću na sebe ne stavljam ni mrtav. A onda, tamo iza Kostinih blještećih Lacostica, ugledam njegove čiste gaće.

Podignem glavu, zurim u strop, porazgovaram malo sam sa sobom o zdravlju, pa se dotaknem i teme prokletstva koje me snašlo, a dok dovršim, Kosta uz gromoglasan smijeh piči u prizemlje.

„Puk'o si ko kokica, frende!", vikne mi.

„Izjebat' ću ti Milicu jedan dan za sve pare, konjino!", ispljunem, stisnute vilice.

Brzim korakom stižem u hodnik, pa gledam u jebene gaće kao da će me ugrist'. Najzad duboko uzdahnem, saginjem se i uzimam ih u ruke. I, nema druge opcije. Kunem sve redom, skidam sve bogove i svece, pa upadnem u jebene Kostine gaće i sav se stresem.

Smrt je preblaga kazna, za ovo što me sustiže. Da mi je netko rekao kakva me sudbina čeka, točno bih se roknuo i skratio si muke. Jebote, nosim Kostine gaće! Bože, ima li te?

„Kosta, majmune!", derem se. „Kako najbezbolnije počiniti samoubojstvo?"

„A, da probaš ćutati neko vreme? Garant bi crk'o od muke, i sebe i mene rešio problema!", čujem ga iz prizemlja.

Spuštam se stepenicama, i samo gledam gdje se sakrio. A on, milo dijete, sjedi za stolom, i nešto čita.

„Nemamo ni kave, zar ne?", pitam.

Samo me na kratko ošine pogledom, ali onda kao da se probudio, pa rasteže usne u osmjeh.

„O, a vidim, odgovaraju ti moje gaće."