Save me

17. Yes I am crazy.... about you!

ALISON P.O.V.

Ja: Tko je to?!

Nekako sam se našla usred šume, nema svjetla samo puni mjesec koji je nevjerojatno jako svjetlio na nebu i obasjao večinu šume.

Čulo se šuškanje svuda oko mene.

Ja: Tko je to?!

Ponavljala sam isto pitanje par puta... Možda je životinja?

Osjetila sam nečiji dah na mom vratu i brzo se okrenula. Megan?

Ja: Megan? Kako?

Megan: Shh...

Udaljavala sam se od nje a ona je išla zamnom. Oči su joj nekako pocrvenile. Krenula je napasti me, otvorila je usta skoro skroz do uha i skočila na mene.

Otvorila sam oči i čula sam kako mi zvoni budilica. Huh... to je bio samo san... užasan san.

Ustala sam se i otišla otuširati. Danas se vračamo u školu.

(...)

Mrzim povijest -.- najdosadniji predmet koji je ikad postojao... neznam sta pricam :/

Sjela sam u zadnju klupu, do mene je sjala Bella a ispred nas Lucas.

Lucas baš i ne želi pričati samnom u zadnje vrijeme... ček malo, onaj san... s Megan. Ili možda nije bio san, ono kada me napala u stanu, kad sam završila u bolnici... pitala me kad sam zadnji put razgovarala s Lucasom... zasto samo Lucasom?

Prof.: DiLaurentis! Koncentrirajte se na sat!

Malo sam se protresla a cijeli razred je odjadamput počeo gledat u mene. Primjetila sam Harryja kako zabrinuto gleda u mene. -.- Zašto je on tako dosadan...

Čim je završio sat otišla sam ispred škole i čekala, znam da će Harry doći zamnom. Ovo je nešto kao zamka :P

Kao što sam rekla, došao je i baš kad je htjeo nešto reći ja sam se izderala na njega.

Ja: Čovječe, daj me ostavi na miru!

I otišla sam natrag u školu. Samo to sam mu htjela reći, ide mi na živce...

Poslje škole smo Bella, Lucas i ja otišli do jednog parka. Sjeli smo na klupicu i tako pričali...

Ja: Znate ona večer kad me nešto napalo?

Bella: Da.

Ja: To je bila Megan. Nešto joj se dogodilo. Ona nije mrtva.

Lucas: Nemoj opet počinjati tu priču.

Ja: Opet? *malo sam ga čudno pogledala* Ma nema veze... Nego... ja sam sanjala da sam pričala s Megan i pričala mi je da se moram udaljiti od nekoga, neznam od koga... i pitala me kad sam zadnji put pričala s tobom *pokazala sam na Lucasa*

Lucas je napravio neku čudnu facu i nasmijao se.

Ja: Što je smješno?

Lucas: Ništa, ništa. Nego... idem ja, moram ići doma. Bok.

Pozdravile smo ga. Pogledala sam u Bellu, i ona se malo smijuljila.

Ja: Vas dvoje znate nešto što ja neznam?

Bella: Dap.

Ja: A jel ja to smijem znati?

Bella: Noup.

Ja: Ma krasno...

Bella: Uhh... moram ti reći! *približila mi se i pogledala me s ogromnim smješkom*