Do poslednjeg daha

2

- Šta je to bilo? – Viktor me pita besno nakon smo ušli u njegovu kancelariju.

- Ja . . .

- Dođavola Elli trebala bi biti neprimetna.

- Nisam ništa rekla, Maksim Stark me je prozvao, šta je trebalo da radim? Navodno sam jedan od stručnjaka tvog tima.

- Braća Stark nisu obični šefovi.

- Nego? Imaju posebne moći?

- Ne, oni su profesionalni, maksimalno profesionalni, do sada nisam čuo da su na sastanku razmenili više od jedne rečenice sa Alli a sada naručuju potpuno novu ambalažu.

- Pa?

- Pa naš posao nije da razmišljamo o funkcionalnosti ambalaže već da osmislimo marketing i reklamu za taj proizvod.

- U redu, shvatila sam.

- Dobro.

- Dobro.

- Ideš na ručak?

- Da, moram da upoznam ljude i pronađem tajanstvenog dečka moje sestre.

- Fu – opustio je ramena i izašao.

. . .

- Spremna curo? – u ured upada preslatka plavuša sa loknama, po Viktoru to je Majda, Alli je sa njom najčešće ručala i sa njom je bila najbliža.

- Naravno – uzela sam svoju torbu i krenula za njom.

- Kakav ti je bio vikend?

- Pa . . . običan.

- Tebi? Ne verujem – nasmešila se i pozvala lift.

- Sledeći će biti bolji, slavimo moj rođendan – uzbuđeno ulazi u lift ali u njemu je već bilo ljudi a pod ljudima podrazumevam nekog visokog tipa koji je buljio u mene i Maksima Starka, ispravka obojica bulje u mene.

Majda i ja prestanemo sa razgovorom i uđemo u lift.

- Majda, Alli – pozdravlja nas visoki plavušan.

- Greg, gospodine Stark – Majda ih pozdravlja a ja samo klimnem glavom, kao i Maksim. Ko je dođavola Greg? Prebiram po glavi ali ne mogu se setiti ko je on.

Zavladala je neprijatna tišina koju je prekinulo cimanje lifta.

- Zašto smo stali? - Majda pita panično.

- Verovatno smo se zaglavili – Maksim pritiska zvono za uzbunu.

- Ne, ne možemo ostati ovde. Ja ne mogu ostati! – Majda počinje da paniči.

- Otvorite vrata! – panično udara u njih.

- Hej Majda – dođavola sigurno je klaustofobična.

- Otvorite!!!

- Majda, okreni se ka meni. Pogledaj me – hvatam je za ruku.

- Ja ne mogu ostati ovde, ne mogu. Ne mogu da dišem – počinje da se gubi.

- Slušaj me – hvatam je i za drugu ruku.

- Imaš napad, zato moraš da dišeš duboko i da se smiriš.

- Ne ja moram odavde . . .

- Majda fokusiraj se na mene. Ja sam ovde, uskoro ćemo izaći. Već popravljaju lift.