Do poslednjeg daha

11

Nalazim se sa čuvarom po imenu Sem zajedno smo gledali kada je drugi čuvar uveo tipa koji je delovao hladno. Tip je seo i nasmešio se.

- Kako je moja omiljena doktorka? – od njegog cereka mi je muka.

- Ja ne mogu ovo da gledam – čuvar se okrenuo i ostavio me samog. Šta je ovo bilo?

- Slušam – Eli je podigla glavu.

- Imala je četrnaest – tip je započeo.

Nardnih pola sata slušao sam detaljna objašnjenja tipa o tome kako je oteo, silovao, iskasapio i zakopao četrnaestogodišnju devojčicu. Sto puta sam poželeo da napustim ovu prostoriju a milion da ga ubijem. Kako može ovo da sluša? Šta nije u redu sa njom? Zar je mazohista.

Obiljno sam razmišljao o tome šta je želela ovim da mi dokaže. I zašto se dođavola ovako gledaju?

Čuvar se vraća natrag.

- Da li joj je dao ime?

- Kakvo ime?

- Devojčice.

- Ne – nijednom nije spomenuo kako se zove. Čudno.

- Uvek joj na kraju kaže ime, psihopata.

- Kako ona može ovo da sluša?

- Ne znam, može u svakom trenutku da odustane ali onda ludak ne bi razgovarao ni sa kim.

- Ne razumem.

- To je Polak Stain.

- Nikad čuo.

- Pre deset godina je uhapšen za ubistvo, nikad nije priznao ali porota ga je osudila. Dobio je trideset godina. Devet godina se ponašao uzorno, poput sveštenika je bio, a onda je podneo zahtev za saslušanje, želeo je da mu se smanji kazna. Od devet psihologa i psihijatra dobio je četiri da i četiri ne, gospođica Wotson je presudila, rekla je ne. Onda je uzeo na zub. Želeo je da ga ona leči, ona je odbila ali tip je imao keca u rukavu. Rekao je da će joj dati imena trideset devojka koje je ubio. Trideset devojčica i devojaka koje roditelji još uvek traže. Pristala je i od tada imaju jednu seansu mesečno. On joj prepriča svoje ubistvo u detaljima a ona mora da ga sluša, na kraju joj da ime devojčice ili devojke i lokaciju gde možemo pronaći njeno telo.

- Da li uvek pronađete telo?

- Uvek, šesnaest do sada.

- Isuse.

- Znam, ja ne bih mogao. Doktorka Wotson kaže da se hrani time što joj to pepričava, kao da ponovo proživljva sve to. Bolesnik.

Okrenem se ka staklu na vreme da vidim kako tip piše nešto, onda sa osmehom gura papir ka Elli. Ona je kao ledena skulptura. Nikakva emocija. Kako joj to uspeva?

Čuvar je izveo psihopatu a ona je samo oborila glavu. Uhvatila se za čelo i počela je da ga trlja. Želeo sam da je utešim. Ne znam koliko snažan moraš biti da radiš ovo što ona radi.
- Ona ne mora ovo da radi – kažem.

- Onda nikad ne bismo pronašli devojke, ludak želi samo nju, čini mi se da je opsednut doktorkom.

- Moram da je izvedem odavde.

. ..

- Maksime? – iznenadila se kada me je ugledala.

- Da li si završila?

- Da. Mislila sam da si otišao?

- Zašto? Zato što sam slušao psihopatu kako siluje, sakati i maltretira dete? – brecnuo sam se mada nisam hteo.

- Hajdemo – udahnula je i krenuli smo.

. . .

- Žao mi je, nije trebalo da te dovedem ovde – kaže mi nakon što smo napustili zatvor.

- I treba da ti bude žao. Kako možeš ono da slušaš?

- Moram. Komplikovano je.

- Čuvar mi je objasnio o čemu se radi.

- Onda znaš.

- Znam. Šte je sledeće na spisku? – pitam.

- Ne želiš da odustaneš? – mršti se.

- Možda nemam želudac za onakve stvari jednom mesečno ali to ne znači da ne razumem to što radiš. Dakle šta je sledeće?

Nakon onog ništa ne može biti gore.

. . .

- Doktork E! – klinac koji ima desetak godina je dotrčao do nas.

- Gde si Ronaldo? – nasmešila mu se i zagrlila ga. U međuvremenu se stvorila još tri klinca. Sačekao sam da je svi pozdrave.

- Ko je lik? – pita Ronaldo.

- Momci ovo je Maksim, Maksime ovo su Ronaldo, Mesi, Neimar i Bekam – Elli se nasmešila.

- Svi fidbaleri a?

- Budući najbolji fudbaleri – kaže mi klinac koji sebe zove Mesi.

- Vidim, pa želim želim vam puno uspeha.

- Šta si ti doktorki E?

- Da, jesi li joj dečko?

- Verenik?

Puni su pitanja.

- Klinci ne dosađujete.

- Moramo da vidimo da li ima časne namere. Ako je kao moj otac bolje da ga se kloniš.

- Nije kao tvoj otac – Elli se mršti.

- Hm, to ćemo videti. Znaš li da igraš fudbal?

- Nisam odavno.

- Doneću loptu – klinci su se izgubili.

- Kakvo je ovo mesto?

- Sigurna kuća za žene, i decu.

- I ovde radiš?

Slegnula je ramenima.

- Ukoliko ne želiš da igraš fudbal sa klincima . . .

- Ne igraću.

- Dobro, ja ću za to vreme popričati sa . . . znaš.

- Znam, idi.

- Možeš da odeš u svakom trenutku – podseća me.

- Bojiš se da ćeš izgubiti? – ona nema pojma šta sve imam na umu.

Nasmešila mi se i klinci su nas prekinuli. Dobro, fudbal.

Ne sećam se kada sam poslednji put imo slobodan dan a još manje kada sam igrao fuddbal, klinci su me razbili. Elli je bila unutra puna tri sata i iz razgovora sa klincima zaključujem da pomaže njihovim majkama.

Ne dopada mi se ovo jer kako dan odmiče shvatam da njeno telo nije jedino što želim. Ko je uopšte ova žena?