7

9.8K 635 29
                                    


Ignorisala sam telefon koji je oko devet časova zvonio kao lud, zatim sam poslala poruku da smo završili za sva vremena i ugasila sam telefon. Nisam odgovarala na poruke Allinih prijateljica jer je ovaj dan bio jako dug a prethodne noći sam malo spavala, zato se istuširam i komiram se.

Probudilo me je nekakvo lupanje, imam lak san i budim se na svaki šum. Izađem iz kreveta i obučem se, zatim oprezno krenem ka vratima. Zvuči kao da neko dete plače. Šta? Otvorim vrata i ugledam neku mladu ženu kako viče na devojčicu.

- Je li sve u redu? – pitam.

Žena i devojčica su se okenule ka meni.

- Da – žena odgovara a devojčica plače, nema više od pet-šest godina.

- Sigurno?

- Ovo nisu tvoja posla uđi unutra – rebri me. Stvarno nisu moja posla zato se povučem, zatvorim vrata i naslonim se na njih.

- Jesi li zapamtila? Ne mrdaš odavde dok te ne pronađe Evan Stark – odlično je čujem.

- Ali teto . . .

- Ništa, ne mogu da brinem o tebi, imaš oca. Ne mrdaj.

Čula sam tragove, lift i plakanje devojčice. Srce mi se cepalo od plakanja.

Otvorila sam vrata i ugledala uplakanu devojčicu.

- Jesi li dobro dušo? – krenem ka njoj.

Odmahnula je glavom.

- Hoćeš li da uđeš?

- Moram da sačekam svog oca Evana – šmrcnula je.

- Mogu ja da ga pozovem.

- Ali ja ga ne poznajem – raširila je okice.

Šta se ovde dešava?

- Dođi, imam slatkiše i nazvaću tvog oca – obećam joj.

Stegnula je svoj ranac i pismo koje je držala u ruci.

- Neću te povrediti, obećavam.

Poverovala mi je.

. . .

- Kako se zoveš dušo?

- Alina.

- To je pelepo ime. Jesi li gladna Alina?

- Jesam.

- Dođi.

Nisam imala hrane ali jesam slatkiše kojima se obradovala.

- Ručaj ti, idem da nazovem tvog oca.

Izađem iz kuhinje i nazovem Maksima.

- Elli, sve u redu? – javlja se i začudim se. Guska, on zna moje ime.

- Gde si?

- Sa braćom.

- Bilo bi dobro da dodjete ovde.

- Zašto?

- Čini mi se da je tvoj brat Evan upravo postao otac.

- Molim? – dreknuo je.

Udahnula sam i ispričala mu šta se dogodilo.

. . .

Čini mi se da nije prošlo ni deset minuta a čula sam lupanje na vratima.

Do poslednjeg dahaWhere stories live. Discover now