Do poslednjeg daha

25

Greška, ovo je pravo poglavlje

Maksim

Ugledam Ellino ime na ekranu i nasmešim se. Sigurno ima još neka uputstva.

- I dalje sam ljut na tebe – javim se.

- Gospodine Stark ovde Meri, sekretarica gospođice Elli.

- Zašto me ti zoveš?

- Ja . . . gospođica . . . . Elli je ranjena malopre ispred ordinacije.

- Šta? – dreknem u telefon.

- Ubodena je u stomak, hitna pomoć je upravo odvezla.

- Je li . . .

- Bila je živa, ali jedva, izgubila je dosta krvi.

Nikad nisam primio udarac u stomak ali upravo sam ostao bez vazduha.

- Koja bolnica?

. . .

Nalazim se u bolnici i vičem na sve živo. Moja porodica poseduje skoro čitav grad a ja ne mogu da saznam kako mi je žena?

- Pa idi i saznaj!

- Maksime – brat me vuče.

- Šta? – brecnem se i na njega.

- Operiše je najbolji hirurg u gradu – Evan pokušava da me uteši.

- Samo želim da znam kako napređuje operacija – spustim loptu.

- Traje već pola sata – moj otac se približava.

- Ovakve operacije traju duže, moraš se smiriti – stavlja ruku na moje rame.

- Ne mogu – okrenem se ka njenoj sekretarici.

- Ko je povredio?

- Ne znam, dala sam snimke policiji.

- Džejsone?

- Bacam se na to.

Moj brat će saznati ko je taj tip, a kada sazna on će biti na ovom stolu.

. . .

Sat vremena se vrtim u krug bez ikakvih informacija. Ona možda umire tamo na stolu a ja nisam u mogućnosti da joj pomognem, niti našoj deci. Deca . . .

- Zove se Gordon Bel – Džejson ide ka meni.

- Ime mi nije poznato.

- Njegov brat Raul Bell je pedofiličar, u zatvoru je, Elli je odbila njegov zahtev za saslušnje.

- Ona odbija sve pedofiličare – setim se.

- Očigledno je Gordon to saznao i želeo je da očita lekciju Elli.

- Je li ga policija uhapsila?

- Da.

- Odlično, taj tip ne sme izaći iz zatvora, nikad – ukoliko izađe sam ću ga ubiti.

- Već sam angažovao advokate, neće taj nikud.

- Porodica Elli Wotson?

Okrenem se i ugledam doktora.

- Ja sam njen verenik – priđem mu sa srcem koje je sišlo u pete.

- Uspeli smo da zaustavimo krvarenje ali njeno stanje je i dalje kritično.

- Šta to znači? Hoće li preživeti?

- U ovom trenutku to niko ne zna.

- A deca?

- Žao mi je, krvarenje je bilo ogromno jedva smo i nju održali u životu. Naredna dvadeset i četiri časa su kritična.

Čujem kako se moj otac zahvaljuje doktoru ali ja nisam u stanju da govorim. Izgubili smo decu, i na putu sam da izgubim i nju.

. . .

Ja ne verujem Boga, nikad i nisam ali evo me u bolničkoj kapeli, klečim na nogama i molim ne znam ni ja kome da mi je vrati. Ne znam ni kako se moli, zato obećavam.

Obećavam da ću je uvek voleti.

Obećavam da ću uvek biti uz nju.

Obećavam da će štititi od sva zla ovog sveta.

Obećavam da se neću svađati sa njom i njenim realnim razlozima.

Obećavam da ću graditi crkve, džamije i sve što podrazumeva božanstva.

Obećavam sve, pristajem na sve samo da se ona vrati. Želim da je zagrlim i da je držim u naručju, samo to, ništa više. Neka mi šefuje do kraja života samo neka se probudi.

. . .

Vraćam se natrag i vidim da je Ellina sekretarica još uvek tu.

- Trebalo bi da odete kući – kažem joj.

- Ne dok se ona ne probudi.

Ne mogu a da se na zapitam zašto? Moja sekretarica ne bi to učinila za mene.

- Zašto?

- Ona mi je pružila drugu šansu, pomogla mi je da sagradim sebi život, ponovo.

- Kako?

- Upoznale smo se u zatvoru.

- Vi?

- Da, odležala sam šest godina za ubistvo supruga.

- Vi ste . . . - ne verujem.

- On je ubijao Boga u meni i mom sinu a ja sam ga ubila.

Mislim da sam prvi put video osobu u ovoj ženi.

- Gospođica Elli mi je sredila saslušanje, izašla sam na uslovnu slobodu, dala mi je posao i pomogla mi da dobijem natrag sina.

- Ona je . . . jedina.

- Jeste – otvorila je torbu i izvukla ogrlicu sa priveskom.

- Izvolite.

- Šta je ovo?

- Medaljon. Gospođica Elli ga uvek nosi sa sobom, takav je imala i njena sestra. Bolničari su mi ga dali.

Otvorim medaljon i ugledam njih dve na slici.

- Do poslednjeg daha.

- Poznavala sam gospođicu Alli, ne znam puno o njoj ali znam koliko su se njih dve volele. Svaka je imala svoj život ali učinile bi sve jedna za drugu.

- Alli je krila dosta stvari od svoje sestre – setim se nedavnih događaja.

- Da vi imate savršenu sestru koja je priznati doktor, humanitarac, ozbiljna osoba, poštovana i pre svega dobar čovek zar ne biste se osećali . . . manje vrednim?

- Elli sigurno ne bi dozvolila svojoj sestri da se oseća tako.

- Možda gospođica Elli to nije znala. Svi imamo svoje mane i bubice gospodine Stark i nikad nismo u potpunosti iskreni.

- Možda.

- Biće ona dobro – žena me uverava.

- Hoće li?

- Ona je snažna žena.

- Jeste zar ne? – pitam sebe.

- Imajte vere gospodine Stark jer to je jedino što nam preostaje, vera.

Pogledam ponovo natpis u madaljonu i shvatim da bih dao svoj poslednji dah za nju.