Do poslednjeg daha

24

Maksim

- Pa . . . kako ćemo?

Pogledam je, izgleda bolje nego jutros i doručkovala je.

- U vezi sa decom – pojasni.

- Ispravno naravno, pružićemo im dom – to se ne dovodim u pitanje.

- Kakav? Naš odnos je narušen.

- Znam, ti si psiholog šta predlažeš?

- Predlažem da se venčamo.

Ovo nisam očekivao, mislio sam da će reći nešto o zdravom razgovoru i slična sranja kad ona . . . brak. To je moja žena.

- Zaista? - nemoj da se nasmeješ.

- Da, zvanično te prosim – kaže bez pardona.

- Prosiš me? – ne verujem.

- Da, ja volim tebe, ti voliš mene, oboje želimo decu i dobićemo dvoje, već smo živeli zajedno, rešili smo sve nesuglasice, seks nam je fantastičan i sporazumevamo se odlično.

Dobio sam čitav spisak logičnih razloga.

- Ma šta je to sa tobom i svim tim tvojim "odjednom predlozima"?

- Šta bi želeo da ti kažem? Pre dva dana smo se razišli u mišljenjima i na neki način smo se rastali. Zar treba da se ponašamo poput dece i da govorimo kako jedno drugo ne volimo i ne želimo više? Kao dva dana su dovoljna da te zaboravim? Naravno da te volim isto kao i pre dva dana i znam da i ti mene voliš, nismo se složili pa šta? Sto ljudi sto ćudi. Ponudila sam ti izvinjenje jer ovaj put ja nisam bila u pravu, kada ti pogrešiš ti ćeš uraditi isto, razgovaramo, rešimo nesuglasice i nastavimo dalje. Ljudi greše, ti grešiš i ja grešim, važno je ono što naučimo iz grešaka.

Gledam je odlučnu i sasvim razumnu. U pravu je.

- Mogao sam da pronađem neku priglupu ženu, ko mi je branio? Pa kud ja okom ona skokom, ali ne ja želim pametnu, palim se na pametne žene. Zato mi sada jedna takva soli pamet.

- Prestani da se žališ, rodiću ti dvoje dece. Odjednom – dohvatila je jabuku sa stola i zagrizla je.

- Tačno – to me oraspoloži.

- U redu, venčaćemo se, ali još uvek sam ljut na tebe – ne može joj mrtva sestra biti važnija od mene i tačka, tu nema kompromisa.

- Dobro – okrenula se.

- Gde ideš?

- Na posao, bolje mi je.

- Ali . . .

- Šta?

- Jutros ti je bilo loše, i trudna si.

- Pa? Vidi Maksime ne znam kako si ti ovo zamišljao ali ja neću sedeti kod kuće čekajući da se ti vratiš s posla.

- Naravno da nećeš – pre će mene naterati da sedim kod kuće kakva je nenormalna.

- Onda mi je drago što smo to razjasnili. Imam jedno pitanje.

- Koje?

- Ljut si na mene zar ne?

- Da.

- Koliko će te to držati?

- Koliko god me drži – brecnem se. Pa pobogu ljut sam i biću koliko god želim.

- Nemam ništa protiv tvoje ljutnje, mislim, to je tvoje pravo.

- Baš ti hvala – ma jel ona mene podjebava?

- Ali interesuje me seks.

- Molim?

- Seks, hoćemo li se seksati kada si ljut?

- Naravno da ćemo se seksati – pa to je seks, jesam lud ali nisam toliko.

- Samo to sam htela da znam. Može večeras?

- Da li mi ti to zakazuješ seks?

- Maksime sarađuj, ne znam kako funkcionišu svađe sa tobom, ovo nam je prva.

- A odakle ja znam?

- Pa ti si taj koji je ljut.

- Naravno da sam ljut, ne mogu da vičem na trudnu ženu. A seks neće smetati . . . bebama? – o tome nisam ni razmišljao.

- Ne budi idiot fetusi su manji od makovog zrna.

- Izvinite doktorka ali ovo mi je prva trudnoća – brecnem se.

- Misliš moja, muškarci ne zatrudnjuju.

Pušim se od besa i razmišljam šta da joj odgovorim a da bude kulturno kad ugledam osmeh na njenom lepom licu. Podjebava me.

- To nije bilo lepo – upozorim je.

- Zna ali želim da se malo opustiš. Postaćemo roditelji.

- Hoćemo – postaću tata.

- I to dve bebe odjednom, ljudi će misliti da sam opasan majstor – ponos me ispuni celog.

- Ne bih da ti rušim snove ali to što ja nosim blizance nema veze sa tobom već sa dve jajne ćelije koje sam ja proizvela, osim toga tu je i faktor genetike.

- Ljudima ćemo pričati moju verziju priče – više mi se dopada.

- Dobro, idem na posao.

- Odvešću te.

I tek tako sve je ponovo bilo normalno.

Elli

Namam pojma kako planiram da sredim život sa Maksimom ali verujem da smo preživeli prvu svađu. Ne mogu da verujem kako sam ga zaprosila. Ali šta da radim? Očajna vremena zahtevaju očajne mere.

- Elli Wotson?

- Da? – okrenem se i ugledan nepoznatog čoveka srednjih godina.

- Ovo ti je za mog brata.

U sledećem trenutku sam videla oštricu noža, ta ista oštrica pruzorkovala je ogroman bol u mom stomaku, taj isti osećaj se ponovio kada je izvukao oštricu.

- Trebalo je da mu omogućiš saslušanje.

Čujem njegove reči dok padam na kolena držeći se za stomak. Čudno, oduvek sam mislila da će mi sestra biti na pameti dok uzimam poslednji dah, prevarila sam se nisam mislila na nju, mislila sam na Maksima do poslednjeg daha.