Do poslednjeg daha

26

Maksim

Porodica je sve što imamo. Džaba nam novac, ugled i uspeh ako nemamo sa kim da ga podelimo. Moj otac, moja braća i moja nova prijateljica Meri čekali su sa mnom da se Elli probudi ali ona se nije budila. Ozbiljno razmišljam da sklopim pakt sa đavolom jer mi Bog ne pomaže. Kako ni od toga nije bilo vajde, rešio sam da konsultujem najbolje lekare, ona se nije budila i mišljenje lekara ove bolnice me nije tešilo.

- Prestani – otac mi uzima telefon.

- Tata.

- Doktor je rekao dvadeset i četiri časa.

- Prošla su dvadeset i pet a ona se i dalje ne budi.

- Izgubila je puno krvi, moraš biti strpljiv

- Kako? Ja nisam strpljiv čovek, želim da se probudi, odmah!

Kada me je neki klinac pogledao uplašeno shvatio sam da vičem.

- Neispavan si i nervozan, odmori malo.

- Ne mogu – sklonim se od njega i izađem iz bolnice.

. . .

Nisam dobar u ovome.

Ne mogu normalno da dišem.

Ne mogu da spavam.

Ne želim da je izgubim.

Nikad pre se nisam ovako osećao, zato sam sedeo na klupi i čekao. Ne mogu da je vidim jer ako mi se ne nasmeši ili mi prigovara to neće biti moja Elli a ja želim natrag moju Elli.

Nečija ruka se spušta na moje rame. Okrenem se i ugledam Meri.

- Budna je.

Skočim i otrčim natrag.

Elli

Doktor mi je upravo objasnio zašto sam u bolnici. Kao doktor razumela sam, kao neko ko je uravo saznao da je izgubio decu bila sam povređena. Saslušala sam doktora do kraja i zahvalila mu se.

Bojala sam se da ću se slomiti, zato sam disala ubrzano. To nisu bile ni bebe već fetusi, zrnca u začetku . . . zašto onda toliko boli? A onda sam ugledala njega, Maksima i to je jednostavno bilo previše. Počela sam toliko da plačem da sam cela drhtala, to je izazavalo moje bolove i nisam razumela šta mi Maksim govori. Sećam se vike i onda ništa, tama.

. . .

Kada sam se probudila po drugi put nisam bila sama. Maksim je sedeo u stolici i oči su mu bile zatvorene, spavao je. Košulja mu je izgužvana, kosa neuredna i znam da je svo vreme bio ovde. Rana me boli i prisećam se uboda. Sklopim oči i setim se da su najverovatnije morali da mi daju nešto za smirenje jer sam histerično plakala.

Sad se osećam bolje, realnije gledam na sve što se dogodilo i znam da moram da se saberem, ali . . . ovaj put ne znam kako ću to uspeti.

- Čemu takva faca?

Okenem se i ugledam budnog Maksima.

- Svašta mi je na pameti – priznam.

Ustao je i seo pored mene, zatim je uzeo moju ruku i poljubio je.

- Žao mi je – Bože koliko mi je žao.

- Nisi ti kriva – skanja mi kosu u stranu.

- Naravno da jesam. Je li policija otkrila ko je . . . tip?

- Da uhapšen je. Zove se Gordon Bell.

- Brat – odmah se setim. Zbog jebenog pedofiličara sam ostala bez dece.

- Pobrinuću se da plati za ono što ti je učinio – obećava ali njegove reči mi ne pružaju nikakvu utehu.

- Hej, prestani da razmišljaš.

- Kad bi to bilo moguće sve bi bilo u redu. Idi kući, odspavaj malo.

- Želim da budem pored tebe.

- Hvala ti.

Maksim

Ona nije ista žena. Od kada se probudila zatvorila se u sebe a ja ne znam kako da pomognem. Slušala je doktora i par dana je bila u krevetu ali čim se oporavila vratila se poslu.

Gledam kako se iscrpljuje iz dana u dan dok se između nas stvara sve veći ponor. Stalno govorim sebi da joj dam prostora da se oporavi jer iskreno ne znam šta drugo da radim. Ja nisam stručnjak za ovakvo stanje, ona je.

- Ideš ranije kući? – Evan me sreće na vratima.

- Da.

- Kako je Elli?

- Komplikovano.

- To je razumljivo.

- Možda, ne znam. Gde je Džejson?

- Na sastanku. Čuj buraz . . . možemo li nekako pomoći?

- Ne verujem Elli je . . . rešićemo ovo sami – nadam se, zaista se nadam.

- Niste sami.

- Znam.

. . .

Ellina sekretarica i ja smo postali prijatlji.

- Kako je ona? – ovo je poslednji dan u mesecu.

- Sama je unutra već pola sata.

- Hvala Meri – uđem bez kucanja i zateknem je u razgovoru telefonom. Pogledala me je i nastavila da priča.

- I? Ne, ubaciću ih negde. Hvala tebi – prekida razgovor.

- Hej – ustaje i kreće ka meni.

- Jesi li dobro? – poljubim je.

- Da.

- Kako je prošao razgovor sa manijakom?

- Odvratno, ali pronašli su mladu ženu.

- Hajde, vodim te odavde.

- Gde?

- Van grada, ti, ja i priroda.

- Alli . . .

- Ali ništa. Odlažemo ovo jako dugo Elli, želim natrag ženu u koju sam se zaljubio a ne njenu senku koja je prekrivena krivicom.

- Maksime znam da sam u poslednje vreme odsutna, ali molim te shvati da mi je ovo potrebno, tako se lečim, ne umem drugačije.

- Ja umem. Veruješ mi?

- Naravno da ti verujem.

- Onda idemo.

Dok sam ubeđivao Elli da pobegnemo Meri je otvorila vrata i čuo se histeričan plač žene.

- To je Olga Henc – obaveštava nas.

- Moram da je primim jer neće otići.

- Koliko će dugo biti ovde? – mrštim se.

- Neko vreme, idi, pričaćemo kod kuće.

- U redu – složim se.

Elli

Nakon što sam umirila Olgu sedela sam neko vreme u svojoj ordinaciji sama. Svesna sam da svojim postupcima povređujem čoveka koji se trudi da bude uz mene. Maksim se pokazao izuzetno razumnim za moje izbegavanje razgovora i beg od stvarnosti ali on ne zna kroz šta prolazim, a moram mu reći. On ima svo pravo ovog sveta da zna kakva budućnost ga očekuje sa mnom i znam da moram učiniti ispravnu stvar ali jednostavno ne želim da ostanem bez njega. Teško je pustiti onog koga voliš, dozvoliti mu da zasnuje porodicu sa drugom ženom, reći mu da zaslužuje sreću. Ljudi su sebični a ja nisam izuzetak, odlažem jer želim da provedem što više vremena sa njim. On je ono što nisam tražila a dobila sam, on je ono što nisam znala da mi je potrebno i on je neko bez koga ne želim da živim, zato odugovlačim. Ne jer patim već zato što ga želim što duže za sebe.