Vozio je stiskajući papučicu za gas koristeći jačinu ogromnog auta do kraja, iza njih se dizao ogroman oblak prašine bojeći jutarnje nebo u sivo. Sunce je izranjalo iza planinskih prevoja najavljajući još jedan dan. Ćutala je stiskajući sedište rukama uplašena njegovom tišinom, verovala je da će je povrediti jer njegov preteći izgled nije govorio na dobro. Izlazili su iz okruga Mardina i prepozna smernice za auto – put. Pogleda ga ispod oka...nije skidao pogled sa puta naslonjen na vrata delovao je naizgled mirno. Kosa mu je sijala na dnevnoj svetlosti i padala po koliru košulje, lice prekriveno bradom krilo je prave osećaje sem čulnih usana koje je nesvesno grizao kontrolišući nervozu. Ubijala je neizvesnost...ovako je trebalo provesti desetinu sati ukoliko nije imao nameru odvesti je do prvog aerodroma ili u smrt. Skupi hrabrost i izgovori.
-Ovo smo mogli uraditi na samom početku, ipak si ti aga. Spasli bi se oboje nepotrebnog gubljenja vremena. I ti si svestan kao i ja da smo nas dvoje dva sveta...ti pripadaš ovoj zemlji a ja gde me put nanese, nisam ja za tvoju kuću.
Nije je ni pogledao dok joj je odgovarao.
-Da, jesam aga ali to ne sprečava nekog iz plemena da izvrši presudu bez mog znanja. Ako do sada nisi shvatila kako stvari funkcionišu ne mogu ponovo istu priču ponavljati. U pravu si...jesmo dva sveta i znao sam. Eto, sada ćemo ispraviti...svako će svojim putem.
Njegove reči je ošinuše kao bičem...ženska sujeta proradi i iz nje pokulja bes izazvan stresom i nabojem želje da ga povredi koliko i on nju.
-Kako možeš biti tako miran??? Zar tebi ništa ne znači ljudski život? Ko ste vi da odlučujete ko će kako živeti? Odakle vam pravo na tuđ život? – vikala je besno sevajući očima.
-Neraaaa...spusti ton, objasnio sam ti i ne želim pričati o toj temi. Ja nisam izmislio običaje niti zakone...radim isto što i moji preci jer tako znam i to funkcioniše u sredini koja je multinacionalna zajednica različitih vera i porekla.
-Zaustavi auto...želim izaći, nastaviću put sama! Ne želim da veliki aga ima problem zbog mene! Zaustavi! – gubila je kontrolu zbog njegove mirnoće. Njegov opušten stav je još više iritirao.
-Budi mirna, ne viči...radim upravo ono što si htela, vozim te tamo gde si rekla. Iz ovih kola nečeš nigde izaći jer tako si jedino sigurna. Kupiću dovoljno vremena dok ne napustiš Tursku. – govorio je ne skidajući oči sa puta dok je u njemu kuvalo.
Verovao je da ne može dočekati zagrljaj Amerikanca, dugo je vremena prošlo od njihovog poslednjeg susreta. Mračilo mu se pred očima pri pomisli sa koliko je želje čeka, koliko požude nosi u srcu za sve dane bez njene blizine. Molio je Boga da mu da snage da izdrži put i ne okrene kola nazad bez obzira na sve. Lomila ga je pomisao da je ima, da joj pokaže koliko ljubavi nosi u sebi i pruži joj vremena da ga zavoli.
Ućutala je pokušavajući smiriti uzburkane osećaje, vrištala bi na sav glas...ubila bi ga da može. Izluđivao je hladnoćom i korektnim ponašanjem. Ispao je svetac a ona negativac, razmažena Amerikanka kojoj ispunjava kapric. Šta joj je svo ovo trebalo? Asis je zapečatio njenu sudbinu svojom glupošću, sve je moglo biti drugačije, sada bi bila u San Francisku daleko od sveg ludila i aga, običaja i zakona. Zatvori oči i nasloni glavu ne dozvoljavajući sebi suze, nije želela da ih vidi...njena bol je bio on. Sve je očekivala ali ovo je bilo previše...želeo se rešiti tereta i nastaviti sa svojim životom.
Trže je osećaj da usporava...pogleda oko sebe i zaključi da su negde na auto putu, oko njih su se uzdizala brda i nigde naselja. Pogleda ga ispitivački i upita.
-Zašto usporavaš?
-Treba nam gorivo, blizu smo pumpe...ne brini nećeš zakasniti na kruzer, stižeš par sati ranije.
