Prošlo je nedelju dana od Asisovog dolaska, život u Mardinu je tekao pravim porodičnim životom u kući Oztekina. Nera je provodila vreme šetajući ulicama razgledajući prodavnice i ulazila u zanatske radnje posmatrajući skoro zaboravljene zanate. Skupljala informacije o znamenitostima Mardina i spremala se u trodnevni obilazak okoline planirajući put do detalja. Toliko toga je htela videti i fotografisati. Sve je zanimalo, od daleke istorije ovog kraja do običnog života ljudi. Brat je odlazio na reku otkrivši draž pecanja i svakim danom se vraćao sve tamniji. Njegova euforija je splasla i bio je zabrinjavajuće tih. Pokušala je par puta pričati sa njim nudeći svoje društvo. Iznenadila se kada se izvikao na nju da gleda svoja posla jer želi biti sam i razmisliti o svom životu. Trenutno mu je prijala samoća. Promenio se u par dana i postao drugi čovek. Nije u početku pridavala značaja verujući da ga je Mardin na neki način dojmio kao i nju, uvukao ga u čaroliju nepostojanja vremena i vrtlog oprečnih osećanja koja su nadolazila kao plima. Negde u dubini duše osećala je potrebu za neznacem, tražila ga je pogledom i očekivala da će se pojaviti, iznenaditi svojim dubokim pogledom ali ništa od toga, kao da je u zemlju propao. Na tržnici je čula da se sprema venčanje u aginskoj kući i da je pola grada zaposleno zbog svetkovine. Pokosi je činjenica da je sve bila zabluda koju je stvorila u svojoj glavi pogrešno shvatajući svaki susret i tumačeći poglede onako kako je želela. Istina je da se ženi devojkom koju voli i sve češće joj je igrao pred očima njegov nežan pogled one večeri na terasi dok je slušao kako govori. Bilo je vreme da se vrati kući i zaboravi zanesenost koja je ponela i umalo koštala ranjenog srca.
Sedela je u sobi razmišljajući gde bi mogla otići...sinu joj ideja da ode na reku i iznenadi brata. Znala je da će ga ljutnja brzo proći kada mu bude donela vrućih kolača i hladne limunade. Uskoči u auto i krenu prema izlazu iz Mardina...prijala joj je vožnja. Skupljene kose u labavu punđu u majci i dugim šarenim pantalonama ličila je na devojčicu. Sunce je dobro peklo i žega je naterala meštane u hladovinu visokih zidina, napolju gotovo nikoga nije bilo sem po nekog čobanina sa stadom koza i čoveka na magarcu natovarenog travom. Zaustavi auto na brdu ispred staze koja se spuštala do obale. Zaključa kamionet i dohvati torbu sa kolačima i limunadom. Pažljivo se spuštala niz strmu liticu pazeći da se ne oklizne. S vremena na vreme je zastajala gledajući na obalu tražeći brata pogledom...još desetinu metara i biće na vrelom pesku. Okrenu se još jednom i pretrnu...ugleda brata i devojku u strasnom zagrljaju između stenja. Ukopa se u mestu kada na Suncu blesnu devojčino lice...aginica??? Krv joj se zaledi u žilama, kroz glavu joj prođe očeva priča i oseti kako je obuzima užas. Prestravljeno viknu.
-Asis!
On se trže i naglo odvoji od devojke koja ustuknu kad začu njen glas. Nera žurnim korakom pođe prema njima obnevidela od straha da će ih neko videti. A onda kao na usporenom snimku ugleda brata kako joj ide u susret mašući rukama u znak da ode, u trenutku je zaslepi svetlost, kotlinom se razleže pucanj i pred njenim očima Asis zastade za trenutak i krenu da pada na kolena gledajući je širom otvorenih očiju iznenađen bolom. Nera kraičkom oka pogleda na stenje i uoči čoveka sa puškom kako se spretno penje ne okrenuvši se. Potrča kao bez duše i vrisnu iza svega glasa bolno i teško...dohvati brata za leđa i okrenu ga dozivajući njegovo ime kricima koji su izazivali jezu. Devojka se sruči i leže preko njega grčeći se od bola u nemom plaču. Krv se lagano širila mešajući se sa peskom dobijajući tamnu boju. Nera oseti strašnu bol kako joj razdire dušu, okrete se prema uplakanoj devojci i kriknu.
-Kako si mogla? Zbog tebe su mi ubili brata...Kaaakoooo si moglaaaa? – vrištala je u očaju.
Tamne oči se sklopiše, lagano ustade i pođe prema reci. Ulazila je u vodu polako sa nekim čudnim mirom ne okrećući se...gazila je sve dublje, mokra haljina lepila se za telo vukući je u dubinu. Posmatrala je aginicu ne verujući svojim očima, blokirana u svom bolu ne shvatajući da će još jedan život nestati pratila je nemo kako nestaje u smaragdno zelenoj vodi. U glavi joj blesnu i svest joj se vrati...potrča kao bez duše i ulete u reku, snažno zaroni tražeći devojku. Oseti pritisak, izroni za još vazduha i primeti na dva metra od sebe svetlucanje nakita u vodi...zaroni i dohvati je za kosu snažno je povlačeći na površinu. Plivala je prema obali uplašena da je zakasnila...devojka nije davala znake živote. Ne poznajući teren niti ćud prelepog ali podmuklog Tigra oseti kako gubi kontrolu i nešto je povuče u dubinu. Okretala se oko svoje ose gledajući obrise svetlosti i delićem svesti shvati da se neće izvući. Zacrni joj se pred očima i izgubi svest.
