-Kris nadam se da će te do ponedeljka završiti sve potrebne nacrte jer malo je vremena ostalo za prezentaciju. – visok prosed muškarac je gledao u mladića u kasnim dvadesetim godinama preko naočara.
-Biće gotovo gospodine Anderson...svi smo prezadovoljni dosadašnjim radom, ne brinite, računajte da smo posao dobili. – nasmeši se, klimnu glavom i izađe iz kancelarije.
Sigurnim korakom pođe niz hodnik i pođe prema liftu. Žene su uzdisale gledajući kako nestaje iz njihovog vidokruga ostavljajući za sobom miris parfema i modri sjaj pogleda. Dobra prilika ali nedostižan kao druga galaksija, naslednik jednog od najvećih arhitekti novog doba. Bogat i zgodan imao je sve što neko može poželeti. On je mislio samo na jednu. Nije mu izlazila iz glave, ni jedna žena ga nije toliko fascinirala i ostavljala utisak nedorečenosti kao ona. Neobična, povučena i uvek profesionalana. Danima nije dizala glavu radeći do kasno i uvek u određeno vreme bez najave ustajala i odlazila. Čim bi začuo šuštanje mantila znao bi da je blizu ponoć, bila je tačna kao sat. Mnogi su pokušavali sa njom stupiti u bliži kontakt ali svakog bi odbijala bez pardona. Živela je u svom svetu u kome ni za koga nije bilo mesta. Mnogo glupih priča se naslušao od drugih vezano za nju. Bilo je onih koji su imali teorije zavere o njenom poreklu, tajnom životu a i onih koji su poštovali njen stav i hvalili rad. Ušla je tiho u njegov život i bila neprimetna sve do ovog projekta kojim je definitivno pokazala svoje znanje i umeće...jedina koja je uspela naći rešenje za deonicu puta u nepristupačnoj pustinji Nevade. Srce mu zadrhta pri pomisli da će narednih par dana zajedno provesti u hotelu u poslovnom aranžmanu i pripremama za početak radova.
Posna zemlja se prostirala kilometrima nepreglednom ravnicom između planinskih lanaca...vreo vazduh je ulazio kroz otvoren prozor fordovog džipa mešajući se sa tonovima poznate balade. Negovana ruka dohvati cigaretu, laganim pokretom prinese je čulnim usnama, aromatični miris se raširi kabinom i nestade za trenutak. Oči iza tamnih naočara bludele su putem mehanički prateći putokaze, lice nežno nasuprot hladnoći koja je izbijala iz svkog pokreta koji bi načinila. Vitka u beloj košulji i farmericama odavala je utisak nekog ko se nije opterećivao svojim izgledom i imao samo jedan cilj ne mareći za sve oko sebe. Pogleda na uređaj za navigaciju i opusti ruke, još desetinu kilometara i stiže, ovoga puta ranije od predveđinog vremena. Par dana koji će joj doneti pozamašan bonus i omogućiti par meseci bez brige vezano za život podstanara.
-Gospodine Kris, svi su stigli i smešteni su u sobe, obavešteni su o sastanku u 6h popodne.
-Hvala Samanta...ako bude nekih problema javite mi.
Grupa od sedam stručnjaka za arhitekturu i građevinarstvo sedelo je u sali za konferencije pričajući o velikom poslu kada se pojavio ljubazno se osmehujući. Pozdravi se sa svima i sede na prazno mesto pored nje. Bila je hladna kao led držeći ruke na stolu preko nacrta čekajući strpljivo da čuje deo zadatka koji je njoj namenjen. Imao je utisak da je samo to zanima bez suviše detalja i želje da se intiminizira i sarađuje sa ostatkom tima. Još jedan posao posle kojeg je trebao doći drugi, novi izazov neka druga destinacija...bez gubljenja vremena jer ga je ona cenila više od svega. Posmatrao je ispod oka dok je hvatala beleške ne dižući glavu, pramenje talasaste kose padalo joj je po ramenima zaklanjajući lice. Oseti prijatan miris koji mu zagolica nozdrve i izazva nalet strasti. Privlačila ga je njena rezervisanost i hladnoća...ona se ponašala kao da je sama u celoj prostoriji, iznad svih nedodirljiva i dovoljna sebi.
-Gospođice, nadam se da ste uspeli sve zapisati? – namerno joj se obrati želeći da ga pogleda u oči.
Blesnu mu pred očima nežno lice sa najlepšim smeđim očima. Udari ga pogled kao teretni voz preplavi ga teskoba i neka tuga. Oči bez sjaja, oči porcelanske lutke bez izraza, bez emocija...samo praznina.
