Žega je bila nesnosna, grad je sijao kao niska zlatnika na popodnevnom Suncu. Grupa turista se pela stepenicama zastajući zadivljeno posmatrajući kuće i sokake pod stoletnim svodovima, škljocali su aparati i zujali telefoni sa kamerama. Nasmejana i zadovoljna lica euforično su razmenjivala utiske, još jedna destinacija koja ih ostavlja bez daha do sledeće, neke nove povoljno nađene u agenciji za dane odmora. Hodala sam polako posmatrajući svaki kamen, njegovu boju i pukotinu, retko kada sam odolela svom starom fotoaparatu koju je nepogrešivo znao zalediti trenutak u vremenu. Pored mene prođe grupa devojaka u dugim šarenim haljinama sa maramama na glavi. Spustiše u prolazu svoje oči na mene i osmehnuše se kao da me poznaju. Zaškripa kapija i pred očima mi iskrsnu dvorište svo u kamenu. Za trenutak, onako uzgred znatiželjno zavirih fascinirana divanom i malim stočićima pored ograde. U saksijama cveće i miris mente. Istrča dečačić noseći u rukama loptu nešto govoreći ženi koja ga ljutito pogleda. Nastavih polako hodati prema vrhu, nazirući zidine tvrđave na samom uzvišenju. Nije me napuštala misao da bi došao do svih lepih mesta treba proći komplikovanim putevima, gomilom stepeništa i po vremenu koje ne prija uvek. Verovatno je iz tog razloga i uzbuđenje veće kada se suočiš sa njihovom lepotom. Baš kao i život. Zindžirije medresi blesnu pred mojim očima izazivajući talas iskrenog zadovoljstva sobom. Izdržala sam uspon na 40 u plusu sa mnogo manje muke nego što sam očekivala. Građevina na najlepšem mestu u Mardinu, impozantna, savršena u svojoj arhitekturi stajala je kao stara dama sijajući neprevaziđenom lepotom. Decenijama su iz njenih nedara izlazili imami, mualimi, veroučitelji i hatibi. Dodirnuh je dlanom želeći da se stopim sa njom i osetim dah starih vremena. Dugi hodnici u lukovima i stepenice koje vode na terasu i kupolu koja je krasila. Pod nogama osetih kako škripi zlatna prašina od okerastog stenja i tog momenta ugledah je kako stoji naslonjena na ogradu sa vetrom u kosi i haljinom boje grimiza...Aginica. Kao sena stajala sam iza stuba diveći se njenoj lepoti. Nije me primetila, podiže ruke i raširi ih kao da grli ceo krajolik kilometrima vidljiv. Nepregledna dolina ispresecana poljima u svim tonovima zelene i žute sve do planinskih prevoja Sirije. Nisam mogla odvojiti oči od nje, ćutala sam čekajući da nestane kao san. Začuh bat koraka i uplašeno se povukoh u senoviti hodnik. Visok muškarac joj priđe spuštajući usne na njenu kosu privlačeći je na grudi. Naslonjena na njega zatvorenih očiju osmehnu se milujući ga rukom po obrazu. Osetih nalet topline sakrivena ispod ružinog drveta.
-Nisi ponela fotoaparat? – njegov glas ispuni prostor.
-Ne...shvatila sam da mi nije potreban.
-Mmmmm, kako to?
-Nisu mi potrebne fotografije da bi se sećala, ne želim gubiti vreme gledajući kroz objektiv lepotu zaboravljajući da osećam. Želim svaki trenutak doživeti srcem, želim da mi ispuni dušu. Dovoljno je samo da zatvorim očima i nađem se tamo gde želim...slika se sama stvara ispunjavajući me lepotom.
Okrenu glavu i dodirnu mu lice usnama...Merdan je steže uzdahnuvši duboko. Zagrljeni stajali su uživajući u pogledu osluškujući glas svog srca, u očima im se ogledao svaki doživljeni trenutak njihovog puta, svaki sekund ljubavi...reči, ljudi. Ismail, Hafa, Emina, Asis...Yasemin, Dilan, Kris, Lejla, Selima, Samir, Hajdar...Hazim, Azra, Murat i njihova Sunca...Demir, Asja, Vasil i Umut, svi sluge sudbine čineći da njihov put još traje.
Stajala sam nemoćna da odem, čekala prvi suton gledajući kako nestaju u dugim hodnicima. Čarolija je još uvek trajala, magija levitirala u prostoru ne napuštajući me.
KRAJ ROMANA
P.S. Ne volim prologe niti završne reči jer smatram da je draž uvek u nepoznatom. Prvi put sam osetila potrebu napisati par redaka. Moram priznati da je ovo priča koja će mi zauvek ostati posebno draga. Želela bih se svima zahvaliti koji su bili sa mnom dok je pisana. Toplo se nadam da je i vas dotakla. Baš iz tog razloga verujem da reč sama nađe put do nečijeg srca, prepozna srodnu dušu ili ima želju zaploviti u svet mašte makar za trenutak kao iskustvo koje nikada ne gubi draž. Hvala svima na podršci, vremenu i komentarima...vidimo se u nekoj drugoj priči, do tad vas sve od srca pozdrvljam.
