Zastade gledajući je ukočenim pogledom. Srce joj zaigra zbog nedokučive tame njegovih očiju, prvi put oseti opasnost i snagu kojom je zračio. Zakorači prema njoj tiho izgovarajući.
-Dobro jutro...nisam mogao proći a da te ne pozdravim. - glas mu je bio dubok i mek.
-Dobro jutro. Htela sam razgledati okolinu. - odgovori u jednom dahu.
-Lepo je zar ne? Ovo je jedno od najlepših mesta i ako ga zovu „liticom smrti".
Ona preblede i začuđeno ga pogleda.
-Ovde je mnogo njih rešilo okončati život...verovatno zbog nedirnute lepote i nestvarne tišine.
-Nisam znala...zvuči jezivo.
Prišao joj je na korak i stao posmatrajući mirnu vodu reke...pramenje mu je nemirno igralo na čelu, podiže ruke i skloni vranu kosu otkrivajući muževne crte lica. Prvi prekinu tišinu rečima.
-Hoćeš li poći sa mnom na jedno mesto? Verujem da će ti se dopasti.
Iznenadi je pitanjem, očekivala je da će biti grub i arogantan, očekivala je sve sem ove mirnoće. Činilo joj se da da u sebi krije duboku tugu. Spontano odgovori.
-Hoću.
Merdan se okrete i odmeri je pogledom želeći da se uveri da li je dobro. Pokaza rukom prema autu. Mahnu glavom momku da uzme njen kamionet. Sela je na mesto suvozača ne znajući gde je vodi i zašto je došao. Vozili su se u tišini krajolikom koji je podsećao na pustinju dižući za sobom oblak prašine, pojavi se selo sa par kuća slične arhitekture kao one u Mardinu ali daleko trošnije. Zaobiđoše stado koza i ispred njih se pojavi predivno mesto, Dara. Gledala je širom otvorenih očiju najveći spomenik iz Rimskog carstva. Grad napravljen u odsečenim stenama sa pećinama u kojima su nekada živeli ljudi. Blještao je na Suncu u okerasto purpurnom stenju stvarajući osećaj uzvišenosti u tišini koja se mogla opipati. Hodali su razgledajući pećine, tiho poče priču o znametostima ovog mesta povlačeći se u hladovinu koje je pravilo visoko stenje, sede na kamen i nasloni se na stenu zabaci glavu gledajući je ravno u oči.
-Eno tamo, pogledaj...vide se obrisi Rimske palate. Sa druge strane je groblje. A gore iznad je stari kamenolom.
-Prelepo je...nestvarno tiho.
-Tako je...mada se čujemo prilično dobro jer akustika je velika. Najbolji doživljaj je kada uđeš u jednu od pećina.
Stajala je posmatrajući okolicu žaleći što nije ponela telefon. Nije znala da li će ikada imati prilike da dođe ponovo. Kao da joj je pročitao misli izvadi svoj aparat i pruži.
-Slikaj...poslaću ti sve fotografije ako mi daš broj.
-U redu je...nema veze... - oseti se glupo pri pomisli da uzima njegov telefon jer je bio lični a onda je udari kao struja misao.
On će za nekoliko dana biti njen muž sa kojim bi trebala deliti sve. Ta misao je izmesti i ruke joj zadrhtaše...lagano ga uze nemoćna izdržati njegov pogled. Nije se pomerio, ničim nije pokazao niti jednu emociju, bio je kao stena dok je ona treperila kao list na vetru. Udalji se i krenu fotografisati...on se nije pomerio sa kamena, naslonjen držao je oči zatvorene sa rukama prekrštenim na grudima. Posmatrala ga je nesvesna da je skoro na svakoj fotografiji...imala je hiljade pitanja koje nije smela postaviti plašeći se odgovora. U glavi je stvarala sopstveni film o njegovom životu zamišljajući koliko je njegova ljubav bila velika jer on je umeo da voli, osećala je to. Sebe nigde nije mogla videti...odudarala je od ovog mesta, drugog senzibiliteta, puna života sa željom da što više vidi, proputuje svet. Potpuno drugačija od onoga što njemu treba. Hodala je lagano dodirujući porozno stenje vraćajući se mestu gde je čekao. Iz daljine joj se činilo da spava. Prišla je i on naglo otvori oči.
