Zavoli me | Ante Rebić

Poglavlje 22.

Jurio sam autom i čudio se kako me još policija ne lovi. Za par minuta stigao sam u bolnicu. Nisam išao liftom kao obično već sam trčao po stepenicama. Kad sam došao do njene sobe ugledao sam ju. Spremala se i vjerujem da je svaki čas trebala krenuti. Sa njom je bila njena mama i Sara. Pokucao sam na već otvorena vrata i onda me ugledala. Polako je podigla glavu i pogledala me. Čak je i njen pogled bolio i razarao me. Njen pogled bio je pun tuge i boli. Mislim da je svakog časa iz njenih hladnih očiju moglo je poteći more suza. Gledao sam je i nisam znao što učiniti. Nisam se mogao pomaknuti kao da me začarala svojim pogledom.

M: Ne mogu vjerovati da si opet ovdje. - rekla je njena mama i stala između nas dvoje. Ignorirao sam ju jer nisam htio da se posvađam, a vjerujem da smo obadvoje teški karakteri.

A: Anastazija, mogu li pričati s tobom, molim te? - rekao sam mirno.

M: Nemate Vas dvoje o čemu pričati. - rekla je opet njena mama.

A: Molim te. - opet sam rekao i pogledao ju tužnim pogledom.

Anastazija: Mama vraćam se odmah. - rekla je, a ja sam se nasmiješio.

M: Anastazija nećeš valjda nakon svega. - rekla je opet njena mama, a ja sam se opet pokušavao smiriti.

Nije joj ništa odgovorila već je samo krenula i prošla pored mene. Osjetio sam je, njen miris kao da je nisam vidio godinama a ne par dana. Nedostajala mi je više nego išta na ovome svijetu i kad bih barem znala koliko.

Anastazija pov.

Pakirala sam se i već sam bila u jako boljem stanju. Nisam osjećala bol nigdje osim tamo gdje najviše boli, u srcu. Potajno sam se nadala da će doći, ali nije. Mislila sam da neće odustati. Znam nam što mi je učinio i znam da nije zaslužio oproštaj, ali opet me nešto vuče njemu. Htijela bih znati zašto je to napravio. Zar me nije voljeo kako je govorio? Zar je sve bila laž? Makar sam uživala u njoj. Dok sam se pakirala čula sam da netko kuca na vrata i mislila dam da je tata. Okrenula sam se i suočila se s oceansko plavim očima, onim o kojima nisam prestala razmišljati od kad sam se probudila. One koje su mi priuštile najveću bol.
Stajao je tamo i samo smo se gledali. Nisam mogla otvoriti usta nisam mogla pomaknuti noge. Njegov pogled me bolio, razarao je moje srce i žario moje lice. Došao je ovdje da priča samnom i nisam bila sigurna trebam li. No htijela sam znati razlog zašto mi je to učinio i morala sam reći da. Moja znatiželja me kao i uvijek navede na nešto što će imati loš ishod za mene. Prošla sam pored njega, a kroz mene je prošla struja. Struja koju nisam osjetila otkako je otišao. Udaljili smo se od mame i Sare jer ne želim da čuju naš razgovor.

A: Slušam - rekla sam, a on je zakoračio i približio mi se. Automatski sam zakoračila nazad i dala mu doznanja da mi se ne približava. Izgledala sam bez osjećajno i tako se ponašala, a u meni se sve lomilo.

Ante: Anastazija... oprosti mi molim te. - rekao je, a ja sam se počela smijati. On očekuje da ja njemu oprostim nakon svega. Nakon prevare.

A: Ti očekuješ da ti oprostim nakon što si mi slomio srce. - rekla sam i osjećala sam suze. Nemoj plakati, nemoj, budi jaka pred njim govorila sam si.

Ante: Anastazija, ja ti ne bi takvo nešto nikada učinio i ti i ja to znamo. Neznam što se desilo sa mnom, kao da je to bio netko drugi, a ne ja. Nisam bio svjestan ničega što se događa oko mene. Mislio sam da je ta žena ti. - rekao je, nisam shvaćala o čemu priča. Bio je u redu prije nego što je otišao u toalet, ovo govori samo kako bi mu oprostila. Ali neću se spustiti tako nisko.

A: Ne vjerujem ti ni riječi, i nakon ovoga ti nikada neću moći vjerovati. Shvaćaš? Nikada. - rekla sam i približavala mi se uperući prstom u njega.