Zavoli me | Ante Rebić

Poglavlje 21.

Ante pov:

Peti dan i još uvijek se nije probudila. Niti je bolje niti je gore. Po cijele dane sam u bolnici i odlazim samo na treninge na kojih se jedva uspijevam fokusirati. Želio bih da se probudi iako to znači da odlazi i tko zna što će biti. Već dva sata sjedim pored nje i držim njenu ruku. Molim je da se probudi ,na neki način osjećam da me čuje i stvarno želim da me čuje,da čuje koliko je volim . Skoro sam utonuo u san ,no micanje njene ruke ispod moje me spriječilo. Nisam bio siguran jesam li osjetio dobro ,za nekoliko sekundi opet je pomaknula ruku i sada jače. Ustao sam pun nade. Stavio sam ruku na njeno čelo.

Anastazija: A...Ante...- rekla je ,a ja sam osjećao olakšanje. Nakon pet dana osjećao sam radost.

A: Anastazija,tu sam. Pored tebe sam i ne idem nigdje. -rekao sam i čvršće stisnuo njenu ruku. - Doktore...- zaderao sam se . Doktor je došao odmah te počeo sa pregledom. 

Polako je otvorila oči,razgledavajući prostoriju u kojoj se nalazi. Zatim se njen pogled našao na meni. Kad sam vidio njene plave oči kako me ponovno gledaju ,nisam znao što mi se događa. Ta vatra u meni bila je neobjašnjiva. 

Anastazija: Gdje sam ja i što se dogodilo? -rekla je i pogledala svoju ruku i sve cjevčice koje su bile pričvršćene za nju. Nisam znao što da joj kažem. Nisam bio siguran ,bojao sam se da će se sjetiti svega.

Doktor: Anastazija udario te auto prije pet dana i sada si u bolnici. -rekao je doktor,a ja sam progutao knedlu u grlu. Pogledala je u strop i namrštila obrve. Maknula je svoju ruku iz moje. Tada sam shvatio,sjetila se svega. Sam Bog zna što će sada biti.

Doktor: Nemojte se naprezati. Morate strogo mirovati jer se Vaše stanje može pogoršati svake sekunde. Doktor je izašao van i ja sam za njime.

A: Doktore, kako je? -pitao sam ga na hodniku.

Doktor: Njeno stanje je sada stabilno i iznenađujuće dobro. No kako sam rekao može se pogoršati svakog trenutka. - rekao je ,a ja sam se nasmijao.

A: Hvala Vam. - rekao sam 

Doktor: Da i ...Jesu li njeni roditelji ovdje?

A: Da ovdje su ,trebali bi stići za nekih pola sata hotel im je daleko. Ima li nekakvih problema? -pitao sam jer mi je bilo čudno.

Doktor: Ne ,trebaju nam još neki podatci i roditelji inzistiraju na tome da se ona odmah prebaci u Zagreb tako da trebamo razgovarati o tome.- rekao je, samo sam kimnuo glavom ,a on je otišao.

Sad mi je tek došlo u glavu to da će ona otići. Brzo sam ušao ponovo u sobu i sjeo do nje. Bila je i dalje budna zamišljeno je gledala u strop. Uhvatio sam njenu ruku.

Anastazija: Ti...klub...- sjetila se svega. Spustio sam glavu ,a ona je po drugi put izvukla svoju ruku iz moje.

A: Ja...-počeo sam govoriti.

Anastazija: Stani , ne želim čuti apsolutno ništa. Molim te izađi van i nemoj više dolaziti. Očigledno je lopta jedino što ti ide u životu. - rekla je. Mislim da je bolje da me netko pretukao do smrti nego da sam čuo ovo iz njenih usta. Ovo boli i više nego što sam mislio da hoće. Bila je upravo jedino što znam je nogomet. 

A: Molim te saslušaj me...- rekao sam ,ali je samo okrenula glavu. U tom trenutku njeni roditelji su se pojavili na vratima.

M: Što ti radiš ovdje? Nisam li bila jasna kada sam rekla da te ne želim vidjeti u blizini svoje kćeri. Izađi van i zaboravi da ona postoji. - rekla je njena majka, ovoga puta niti njezin tata se nije suprostavljao. Pogledao sam je  još jedanput ,a niz njen obraz klizila je suza koja me dokrajčila.