Zavoli me | Ante Rebić

Poglavlje 20.

Sada sam sama izjurila van iz kluba. Sva u suzama potrčala sam preko pješačkog jer sam ga čula iza mene sve što sam u posljednjem trenutku čula bila je škripa kočnica. Uskoro auto je bio ispred mene i nije se zaustavio. Vidjela sam njegovo lice i tada zatvorila oči.

...

Ante pov :

U bolnici sam i još uvijek nisam svjestan što se događa.Sa mnom su Sara i Perišić. U glavi mi je samo ona kako leži na cesti, a ako nje ogromna lokva krvi. Već sat vremena sjedim na podu i nijemo gledam u zid čekajući da izađe netko iz operacijske sale. Nakon par trenutaka doktor izlazi iz operacijske sale.
Ustao sam i napokon sam dobio tračak nade.

Ante: Kako joj je? - rekao sam panično i zabrinuto.

Dok: Izgubila je dosta krvi i još uvijek je u životnoj opasnosti. Žao mi je. - rekao je, a ja sam se skamenuo.

Stajao sam nepomično, odjednom su i potekle suze i kada su mi doktorove riječi došle do mozga poludio sam.

Ante : Za sve sam ja kriv, za sve. Zbog mene leži tamo zbog mene se bori za život. - derao sam se, plakao i lupao šakama o zid.

Ivan: Brate, smiri se u bolnici si. - rekao je i pokušavao me smiriti.

Ante: Zbog mene... sve je zbog mene - plakao sam. Prvi put sam plakao zbog djevojke.

Ivan: Sve će biti dobro, biti ćete opet zajedno. - rekao je te me prijateljski zagrlio. On je jedini koji je uvijek tu uz mene

U tom trenutku nisam ni pomislio na Saru koja je sjedila,zabrinuta, očiju punih suza. Ne mogu je ni pogledati u oči. Strah me kakva će njena reakcija biti. Hoće li me i ona kriviti? Rekao sam Perišiću da se pobrine treba li joj što iako znam da bi je ja trebao pitati, ali jednostavno nemam snage.

Sara: Kako ću reći njenim roditeljima? - rekla je i pogledala prema meni.

Ante : Ja ću in reći. - rekao sam, i nisam bio siguran ali mislim da im ja to tebam reći.

Sara: Jesi li siguran? - rekla je zabrinuta i idalje očiju punih suza, mislim da joj je trebalo samo malo da ne zaplače.

Ante: Da samo mi daj broj i odmah ću ih nazvati. - rekao sam. Dala mi je njihov kućni broj i udaljio sam se od njih kako bih razgovorao. Javila se njena mama.

M: Halo. - javila se, a ja sam jedva izustio.

Ante: Dobar dan, gospođo.

M: Tko je to? - zastao sam.

Ante: Ovdje... Ante Rebić - rekao sam tužnim glasom tako da je odmah služila da nešto nije uredu.

M: Ti.. dali je Anastazija dobro? - rekla je već jako zabrinuto.

Ante : Zato Vas i zovem. - rekao sam i progutao knedlu koja mi je čitavo vrijeme u grlu.

M: Što se dogodilo? Odmah mi reci.

Ante: Anastazija... imala je nesreću. Udario ju je auto. - rekao sam i zamalo ponovno zaplakao.

M: Molim? O moj bože. Kako je sad?

Ante: Još uvijek je u životnoj opasnosti. - nisam joj možda trebao to reći, ali saznala bi i bolje je da joj je ne lažem mora znati istinu.

M: Moja Anastazija - rekla je i plakala - Odmah mi pošalji adresu dolazimo prvim avionom.

Ante: Naravno - rekao sam i ona je poklopila.

Poslao sam joj adresu i vratio se kod njih.

Sara: Što su rekli? - rekla je ustajući se.