savršen par - Leon Goretzka

Leone, ja odlazim

"Halo mama. Je li se nešto desilo?" pitala sam Lynn zabrinutim tonom. Iskreno, nije mi djelovalo kao dobra stvar kad me zove u 6 ujutro.

"Sana, Andi je van životne opasnosti. Probudio se." rekla mi je smireno a ja sam od sreće gotovo zavrištala.

"Leon i ja ćemo odmah doći, to je fantastično!"

"Polako Sana, posjete nisu dozvoljene do 10, uostalom, uzmite si malo vremena, doručkujte polako, malo prošetajte, pokaži mu nešto. Ionako idete za dva dana."

"U pravu si, otići ćemo prošetati kasnije. Vidimo se onda, volim te."

"Vidimo se San, pozdravi Leona."

Prekinula sam a Leon je samo gledao u mene trljajući oči, i on se probudio kad je Lynn nazvala.

"Djeluješ mi mnogo sretno Sana, ko je to bio?" pitao me nasmijan.

"Andi se probudio, mislim, van životne opasnosti je." rekla sam mu i zagrlila ga.

"Hoćeš li ga ići vidjeti?" pitao me.

"Ne još, posjete su dozvoljene tek nakon 11 sati, pa sam mislila da ti i ja odemo malo prošetati prije toga ako želiš."

"Naravno da želim, svakako nikad nisam bio ovdje."

"A šta misliš da odemo malo trčati?"

"Iskreno, predobra ideja, idemo onda."

"Hajde se onda spremi i idemo."

Obukla sam se veoma brzo. Na meni je bila Bayern Munchen trenerka, a kad sam izašla iz sobe primijetila sam da je i Leon obukao isto. Kad smo izašli iz kuće, ljudi su samo gledali u nas. Možda im je bilo čudno što smo isto obučeni, a možda zato što su neki od njih prepoznali Leona ili mene. Nije nas bilo briga ovaj put, nije nas bilo briga ni za kakve komentare, jer smo i sami znali da smo sada par. Malo smo trčali i onda smo došli do jezera, te sjeli na klupu.

"Uvijek sam dolazila ovdje kad se posvađam s nekim, a onda bi Andreas došao po mene i onda bismo zajedno šetali. Ne znam šta bih sebi uradila da nije preživio." skoro san se rasplakala, a on je stavio ruku preko mog ramena.

"Sana, zaboravi to! Živ je, dobro je. Sad možeš da vratiš onaj svoj slatki osmijeh na lice." rekao mi je i nježno me poljubio.

Bilo je oko 10 sati pa smo odlučili da krenemo u bolnicu polako. Šetali smo držeći se za ruku. Nekoliko cura je zamolilo Leona za sliku, ali za veliko čudo nisam osjećala nikakvu vrstu ljubomore. Sana, koja je vrlo psesivna po tom pitanju, stajala je t mirno, čak ih i fotografišući.

Nakon toga došli smo do bolnice. Lynn i tata su samo stajali i smijali se. Bilo me je neizmjerno drago što sam ih napokon vidjela sretnima. 

"Sana, možete ući da ga vidite." rekla mi je Lynn, na što sam ja klimnula galvom i ušla unutra. Kad me Andreas ugledao samo se nasmijao a ja sam sjela do njega i polako ga zagrlila.

"Mislila sam da sam te se riješila, ali ti si odlučio da ostaneš živ." rekla sam mu kroz šalu.

"Shvatio sam da ti onda ne bi imala s kim da se svađaš, da te ne bi imao ko nervirati, pa pomislih, ostat ću ja ovdje na duže vrijeme." oboje smo se nasmijali na njegove riječi. " I kako si ti, šta ima?"

"OK sam, ali bolje bi bilo pitati tebe kako si ti, jel te boli nešto?" 

"Malo, ali ništa strašno. Šta se desilo s tobom i Leonom, jeste li i dalje u dobrim odnosima?" 

"Pa sad, ne znam šta bi pomislio kad bih ti rekla da Leon upravo sad stoji s mamom i tatom u hodniku, i da smo zajedno došli ovdje jučer..."

"Sana! Zajedno ste?"