"Sana, jesi mu rekla?" pitao me Erik dok smo sjedili na sredini terena, samo on i ja. Svi su otišli prije nekoliko minuta, a ja i dalje na mogu da vjerujem sama sebi i svemu onome što se događa, između ostalog, sjedim sa Erikom.
"Ne još, nisam spremna da to učinim i dalje. Možda nisam spremna ni da rodim ovo dijete. Erik, ja jednostavno ne mogu biti majka, nisam sposobna za to."
"Hej! Prestani. Sposobna si, itekako sposobna za sve. Moraš mu reći, ne možeš sama."
"Znam da ne mogu, ali moram. Šta ako on ne bude htio to dijete i ako me zbog toga ostavi."
"Sana, on nije kao ja. Ja sam to uradio jer nisam mislio ni o čemu. Izvini što sam te povrijedio, bio sam glup. Bez obzira što već dugo nismo zajedno, značiš mi mnogo. Ne znam Leona, ali znam Leona, ali znam da te neće povrijediti, ne smije te povrijediti. Nisi samo ti kriva za ovo dijete i on je isto toliko koliko kao i ti . Nemoj sebi da dozvoliš sebi da tuguješ zbog toga."
"Erik, zašto si mi ti to uradio, jesam li ja pogriešila, u čemu? Jesam li zaslužila da odeš tek tako?" podigla sam glavu i gledala sam u njegove smeđe oči. Blistale su, ali ne od sreće, kao da je krenuo zaplakati.
"Sana. Ne znam. Ne znam zašto sam to uradio. Mislio sam da se trebam udaljiti, mislio sam da si mi dosadila, ali onog dana kad sam otišao, shvatio sam koliko si mi ustvari bila potrebna, koliko ja ne mogu bez tebe. Oprosti, preklinjem te, oprosti mi."
"Ja ti ne mogu oprostiti za to. Uništio si me. Danima sam plakala zatvorena u sobi, nisam bila koncetrisana ni na šta, tada sam u klubu bila izbačena iz prve postave u klubu, u reprezentaciji nisam bila čak ni na spisku rezervernih igrača."
"Pokušao sam te zvati. Nikada se nisi javljala."
"Pokušavala sam te zaboraviti, nikad nisam mogla prestati patiti. Sad kad sam opet sretna, desi se ovo i ne znam šta da radim od sebe."
Opet sam plačući naslonila glavu na njegovo rame, suza za suzom je lila niz moje lice.On je samo sjedio, gledao je u jednu tačku i ništa nije progovarao.
Ruku je prebacio preko mog ramena i zagrlio me.
-
Sjedila sam u svojoj sobi, sklupčana ispod deke i držala sam telefon u ruci. Bio je na Leonovom kontaktu, ali nisam smjela pritisnuti i nazvati ga.
Nekoliko sekundi kasnije i nakon mnogo omišljanja u mojoj glavi, pritisla sam to dugme, telefon je zvonio.
Treperila sam svake sekunde sve više i više. Više nema povratka, moram reći, došli smo do krajnjeg momenta.
"Halo." javio se Leon, umornim i promuklim glasom.
"Hej Leon, šta ima?" pokušala sam razveseliti situaciju.
"Kod mene ništa novo, a šta je s tobom? To je pravo pitanje. Kad si mi planirala reći?" Leon je zvučao vrlo ozbiljno. Nije valjda da je saznao ad sam trudna, ko mu je mogao to reći, kako je mogao saznati. Uspaničila sam se toliko da sam se počela tresti.
"Reći ti? Reći šta?"
"Kako si u vrlo bliskim odnosima sa svojim bivšim dečkom za kojeg si mi rekla da ga mrziš, ili da mi možda kažeš i činjenicu da je on i tvoj fizioterapeut..."
"Zašto je to uopše bitno?"
"Možda zato što sam preplavljen porukama od raznih ljudi, a u svakoj poruci stoji isto, ti, kako se grliš s njim, iako meni govoriš da ga mrziš."
"Leon mislila sam da je nebitno što je Erik tu. Uostalom nisam željela da budeš ljubomoran ukoliko ti kažem."
"Zašto bih bio ljubomoran ako znam da si ga mrzila. Kako da se osjećam kad me lažeš u oči, a grliš se s njim i čini se da oboje uživate u tom zagrljaju, nije kao da ti je krivo što te zagrlio? Kažeš da ga ne želiš nikad vidjeti, lažeš me da on nije tu! Kako onda da ti vjerujem Sana, kada ni ti sama nemaš povjerenja u mene?"
"Leon nemam snage, vremena ni volje da se rasprvaljvam oko ovoga, ako želiš da se raspravljavamo završi odmah!"
"Čini mi se kao da ni ti ne znaš šta želiš. Doviđenja!"
Prekinuo je a ja sam briznula u plač. Nisam mu ni uspjela reći a već se naljutio. Neću mu ni reći, možda je tako najbolje za oboje, on nikada neće saznati za moju trudnoću. Nisam sigurna da on želi biti otac. Nisam sigurna ni da li ću ja roditi to dijete uopše.
Nisam sposobna voljeti nikoga, ni samu sebe. Ne mogu biti sposobna da budem majka, ne mogu!
Opet sam sama sjedila, plačući. Nemam nikoga pored sebe a potreban mi je nečiji zagrljaj, treba mi neko da mi kaže kako će sve proći, kako je sve u redu. Trebao mi je neko, ali nije bilo nikoga.
Nekoliko minuta kasnije iz misli me prekinulo zvono telefona. Ako je Leon ne želim se javiti. Podigla sam telefon polako, ugledala sam Andreasovo ime.
"Halo." jecajući sam se javila.
"Hej, jesi li OK?"
"Ne Andi nisam, sve sam uprskala!"
"Šta je bilo?"
"Posvađala sam se s Leonom, srela sam Erika i..." nisam mogla završiti rečenicu. Nisam mogla reći da u sebi imam još jedno živo biće.
"I šta?"
"I ništa."
"Sana, zašto si se posvađala s Leonom i šta Erik radi tamo?"
"Erik mi je fizioterapeut. On mi je rekao rezultate nalaza s ljekarskog i... Nije prošlo baš najbolje pa sam se opet družila s Erikom i Leon je vidio našu zajedničku sliku i naljutio se."
"Ček, stani! Kakvi loši rezultati na ljekarskom?"
"Andi ja..." opet sam stala, rasplakala sam se.
"Jesi li dobro? Nemaš nikakvih zdravstvenih problema zar ne?"
"Ja. Ja sam trudna."
"Sana, to nije loša stvar, nemoj biti tužna, nisi ništa loše uradila! Zna li Leon za to?"
"Ne, ne zna i plašim se da mu kažem, šta ako on ne prihvati dijete? Šta ću onda ja?"
" Zaslužuje da zna. Uostalom, ako on je bude želio to dijete, što se naravno neće desiti, ja ću uvijek biti tu za tebe."
"Hvala ti. Nedostaješ mi previše, trebaš mi ovdje, treba mi da te sada zagrlim i da mi ti kažeš kako sam ja jedna budalica što se brinem i da zajedno zaspimo dok gledamo film. Molim te, ne ostavljaj me samu!"
"Znaš ne mogu ni na bez tebe. Dolazim do kraja sedmice, obećavam."
------------
Slika koju je Leon dobio, na kojoj se Sana i Erik grle:
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
