savršen par - Leon Goretzka

čuo sam je kako se smije

Leon P.O.V.

Začuo sam je kako se smije, kako priča. Koliko mi je samo njen glas nedostajao. Okrenuo sam se i ugledao nju i Andreasa kako prilaze stanu. Ugledala je i ona mene, tada je stala i samo posmatrala mene bez da je nekoliko trenutaka progovorila i jednu jedinu riječ. Bila je ljuta, tužna, razočarana u isto vrijeme. Boljelo me gledati je takvu jer, bio sam svjestan činjenice da sam joj to uradio.

Vidio sam i da je Andreas bio ljut na mene, krenuo je prema meni ali ga je ona odgurnula svojom rukom. Pomjerila se nekoliko koraka naprijed tako da je stajala odmah ispred mene. Gledali smo se oči u oči bez da je iko progovarao i riječ. 

Samo je zaplakala dok me gledala. Ja sam stajao i gledao kako joj se suza slijeva niz lice. Želio sam je zagrliti, znao sam i da joj je potreban zagrljaj, ali nisam mogao to uraditi. 

I Andreas je stajao iza i gledao je u nas. Dala mu je ključ i rukom mu pokazala da uđe unutra.

"Sana. Zašto me nisi nazvala?" rekao sam a ona me samo pogledala.

"Pa, bili smo posvađani." tiho je rekla.

"Slušaj me sada. Ma koliko god se ti i ja posvađali, i šta god da se desi između nas, uvijek me možeš zovnuti. Kad si tužna i kad plačeš, bilo to sutra ili za 10 godina, u 4 ujutro ili u 9 navečer. Bez obzira kakav sam bio prema tebi, značiš mi previše da bih dozvolio da budeš povrijeđena."

U trenutku kad sam to rekao kroz suze se nasmiješila i onda je samo pala na pod. Onesvijestila se a ja nisam znao šta učiniti.

"Andreas!" vikao sam iz sve snage. Dok sam držao Sanu u naručju on je brzo istrčao iz kuće. Vratio se po čašu vode.

Gledao sam je, zabrinut. Nisam mogao ni zamisliti šta joj je.

-

Sjedio sam pored Andreasa u čekaonici hitne pomoći kada je izašao doktor. 

"Vi ste sa djevojkom koja se onsevijestila, Sana, Jelić?"

"Da, mi smo." Andreas je odgovorio. "Je li bolje?"

"Ma da. Bolje je, previše se iscrpila, to je normalno za njeno stanje, ali treba malo pripaziti na sebe. Može kući za desetak minuta kada primi infuziju."

Laknulo mi je. Doktor je otišao, a onda sam se ipak zabrinuo. Kakvo stanje, šta je s njom?

"Andreas, njeno stanje? O čemu je riječ?"

"Nisam siguran da ti ja trebam to reći." rekao je hladnim tonom, pomalo zamuckujući.

"Zašto mi ne bi to mogao reći, šta joj je?!" već sam bio ljut, kada mi je Andreas rukom pokazao na stolicu da sjednem. Sjeo sam i samo gledao u njega. "I?"

"Ona je..." čekao sam da izgovori te riječi a on je tu napravio neku pauzu, nije mogao to izgovoriti. Kroz glavu su mi prolazile najcrnje misli. "Ona je trudna."

Bio sam šokiran, nisam znao kako da reagujem. Prvo sam ostao skamenjen, zabrinut.

"Ti ne želiš to dijete zar ne? Povrijedit ćeš je?" pitao me, a onda sam se nasmijao.

"Ne, Andreas! Želim to s njom, želim da budem otac našem djetetu, samo... Zašto mi nije rekla?"

"Nije mogla, plašila se tvoje reakcije. Pitaj je, podrži je, budi uz nju. Previše svega je prošla kako bi ostala cijela, sama."

Osjećao sam se krivim za ono što sam joj uradio. Nisam znao. Nisam znao da je ona trudna, da ću postati otac, da ću imati svoje dijete s njom, da sam ostvario sve svoje želje.

-1 mjesec kasnije

Sana P.O.V.

"Znaš Leon, pošto znamo da će doći u paru, kako će se zvati?" pitala sam ga onako iz radoznalosti, uvijek sam htjela imati mnogo djece, i sada, trudna sam s blizancima.

"Ako budu djevojčice, Sophie i Laura. Za dječake zaista ne znam..."

"Želim da se jedan zove Liam, a drugi... Ben."

"Kako god moja princeza želi." rekao mi je i poljubio me u čelo. Nakon toga je uzeo torbu i krenuo na trening. Do prošle sedmice sam i ja trenirala i nisam željela više, plašila sam se igrati. Vratila sam se u Minhen i živjela sam kod Leona u stanu.

I dalje mi nedostaje Švedska, a Mađarska, uopšte mi ne nedostaje. Sa Erikom sam i dalje ostala u kontaktu, nismo više u tako lošim odnosima, ipak, bio je tu kad drugi nisu, zaslužili smo da budemo prijatelji, da oprostimo jedno drugom za onu ružnu prošlost iza nas.

Za moju trudnoću nismo rekli gotovo nikome, znali su moja porodica i Leonova porodica, i Joshua je znao, rekla sam mu odmah nakon što je Leon saznao, jer, i on je zaslužio da zna za to.

Bila sam presretna, postat ću mama, ostvarenje životnog sna, najljepše od svega, postat ću mama moje i Leonove djece. 

Uskoro se bliži kraj ove priče :/ sad, but true