savršen par - Leon Goretzka

"Da, otišao je. "

"Vidimo se Andreas, volim te najviše." zagrlila sam ga jako. Činjenica da ću opet biti sama ovdje je tužna. Koliko god puta bi mi neko rekao da živim svoj san, ne bih se u potpunosti složila. Boli kad znam da mi je porodice kilometrima daleko, a ja sam tu, u drugoj državi. 

"I ja tebe, čuvaj se, sretno, vidimo se za 2 mjeseca." zagrlio je i on mene opet. Kad smo se odvojila, samo mi je mahnuo i otišao. Ne mogu čekati ta dva mjeseca, da se opet vratim u Švedsku, makar na tih deset dana s reprezentacijom u Švedskoj, znam da imam svoje u blizini.

Okrenula sam se i izašla s aerodroma. Željela sam ući u taxi ali po neko me je dotaknuo po ramenu. 

"Leon!? Šta ti radiš ovdje, zar nisi trebao doći tek sutra?" bila sam iznenađena kad sam ga vidjela. Stajao je ispred mene sa koferom u ruci.

"Možda si mi mogla reći, zdravo Leon, mnogo si mi nedostajao ali i ovo prihvatam kao neku vrstu pozdrava." rekao je sarkastično.

"Izvini, bila sam iznenađena kad sam te ugledala. Uostalom ko kaže da si mi nedostajao."

"Koga lažeš Sanna, i ti si meni nedostajala." spustio je kofer i zagrlio me jako. "Volim te." šapnuo mi je na uho i potpuno sam se naježila. Kroz tijelo su mi prošli neki trnci. Nisam bila spremna da mu odgovorim, to za mene nije bila tek neka bezazlena riječ.

Nakon što smo se odvojili iz zagrljaja, Leon se odmaknuo od mene.

"Imaš li prevoz?" rekao mi je namigujući. Odmahnula sam glavom negirajući. Nisam imala prevoz, ali znam i da Leon nema auto. "Hajde sa nama autobusom, sumnjam da će se buniti."

Krenula sam prema njemu i ušli smo u autobus. Osjećaj je i više nego nevjerovatan, upravo sjedim u autobusu punom njemačkih fudbalera. Istina, poznajem većinu iz Bayerna, ali za ostalim sam bila luda, fangirl! Ispred nas je sjedila neka djevojka, čini mi se mojih godina, pa ako ništa, barem nisam bila jedino žensko u autobusu. Prije nego što je Leon sjeo pored mene, sjeo je momak svijetlo smeđe kose, gotovo plave. Max Meyer. Znala sam ko je on, ali pravila sam da ne znam, nakon što sam upoznala Leona istraživala sam sve njegove prijatelje, a Max je igrao s njim u Schalkeu pa sam ga očigledno pratila.

"Pretpostavljam da si ti Sanna, Leonova prijateljica." rekao je pružajući mi ruku. "Ja sam Max, Max Meyer." 

Naasmiješila sam mu se. "Da, ja sam Sanna, drago mi je upoznati te Max."

"Pa, Leon zaista mnogo priča o tebi, vjeruj mi ne želiš znati koliko je bio dosadan, govoreći o svojoj novoj... najboljoj prijateljici." 

"Vidim već si upoznao osobu koja te zamijenila Max." Leon je došao do našeg sjedišta. "Drago mi je da se niste potukli oko mene." rekao je namigujući.

"Zašto bi se potukli oko tako nebitne ličnosti?" sarkastično se nasmijao Max. "Do skorog viđenja moja zamjeno i bivši najbolji prijatelji."

Leon je sjeo do mene, a ja sam se pomjerila do prozora.

"Max, voli da se šali, nadam se da ti nisi za ozbiljno uzela nešto što ti je rekao..." 

"Da, vidim da voli da se šali. Djeluje mi cool, kao da je muška verzija mene." rekla sam mu kroz smijeh.

"Ne postoji nikakva druga verzija tebe, niko ti nije ni sličan, ljepotice." rekao je i poljubio me u obraz. 

"Kako ti je bilo?" pitala sam ga.

"Bilo je OK, samo mi je nedostajala moja drugarica. Nadam se da si mogla pogledati utakmice." 

"Gledala sam koliko god sam mogla, treninzi su me ubili, iskreno jedva čekam da odem u reprezentaciju i odmorim se od ovih gluposti u klubu. Trener me apsoultno ne podnosi." 

"Zašto, šta se desilo?"

"Iskreno, ni ja ne znam. Nisam apsolutno ništa uradila, nakon one povrede odjednom nisam u sastavu za utakmice, iako sam u formi i igram odlično. Nema smisla, treniram i trudim se previše i nikada ne igram." 

"Žao mi je Sanna, kad odeš u reprezantaciju, vjerujem da će shvatiti kakav potencijal imaš."

"Nadam se, došla sam ovdje i on mi je rekao kako sam jedina nada za ovaj klub, i baš on me sada izbacuje iz igre."

"Andreas, njega si dopratila na aerodrom?"

"Da, otišao je. Nedostajat će mi, nemam nikoga ovdje sem tebe, a i ti si previše zauzet, pa ću opet biti sama po cijeli dan."

"Ne, Sanna. Potrudit ću se da što više vremena provedemo zajedno i da ne budeš sama."

"Zar niste trebali doći  u Frankfurt, Leon? Šta radite u Minhenu?"

"Pa, imat ćemo mali doček u Allianz areni, nismo ni mi znali do sinoć. Momci će u hotel sad, a ja sam planirao otići svojoj kući pa im se sutra pridružiti. Možeš doći kod mene?"

"Imam trening sutra u 12, pa nisam sigurna da ću stići."

"Naravno da hoćeš, moram i ja ići oko 12 na press konferenciju. Idemo kod mene odmah, a ujutro ću te odvući na trening."

"Kad već želiš tako, doći ću."

Ubrzo smo stigli ispred hotela, nije bio mnogo udaljen od Leonove kuće. Pozdravio se sa svojim suigračima, a ja sam samo stajala sa strane čekajući Leona da krenemo. Nakon nekoliko minuta krenuli smo prema njegovoj kući. On je hodao i govorio kako mu je bilo u Engleskoj a ja sam samo gledala u njega i divila se njegovoj ljepoti. Ignorisala sam apsolutno sve njegove riječi.

"Jel ima nešto čudno na mom licu?" prekinuo me.

"Ne, Leon, samo mi je tvoje lice nedostajalo." stavio je svoju ruku preko mog ramena. 

-

Legla sam pored njega na njegovom kauču, gledali smo film, zagrljeni. Zazvonio mi je telefon. Bio je to tata. On ne zove, toliko često, pogotovo ne ovako kasno. 

Javila sam se.

"Sanna." čula sam tatu kako jeca. "Sanna..."

"Zašto plačeš, šta se desilo?" upitala sam ga zabrinuto. Pogledala sam u Leona i njegov izraz lice se promijenio.

"Andreas... Lynn..." opet je počeo plakati praveći pauze između riječi. Suza mi je odmah krenula niz lice, nisam ni znala o čemu je riječ ali znam da nije bilo dobro.

"Šta im se desilo?!" 

"Imali su saobraćajnu nesreću kad su se vraćali s aerodroma, Lynn nije teško povrijeđena, ali Andreas..."