"Leone, moraš doći u Minhen, Sanna je u bolnici treba da se porodi." rekao mi je Sannin brat ubrzano na telefon.
"Danas? Sada? Ali..."
"Znam da je trebala ići tek za 20 dana, ali sada sam u bolnici s njom. Molim te dođi, ona previše paničari, ja je ne mogu smiriti."
"OK, OK. Pokušat ću odmah da nađem prevoz, dolazim čim prije. Pazi je." rekao sam prije nego što sam prekinuo. Bio sam s Joshuom u sobi, ali je on baš sada odlučio izađi negdje. Obukao sam majicu i krenuo po hotelu da ga pronađem, telefon mu je bio u sobi stoga ga nisam mogao nazvati.
Pokušao sam u nekoliko soba ali ga nije bilo. Kada sam krenuo ući u lift, baš tada se lift otvorio i Joshua i Mats su izašli iz njega.
"Le? Gdje žuriš tako?" pitao me Mats iznenađeno kroz smijeh.
"Sanna, treba da se porodi, u bolnici je, hitno mi treba prevoz do Minhena, možete li mi molim vas pomoći, bilo kako?" obojica su me pogledali zbunjeno.
"Hajde, odi s nama do trenera, smislit ćemo nešto, pustit će te da ideš." rekao mi je Josh.
"Josh, u Gelsenkirchenu, samo mi treba prevoz do Bochuma, tamo mogu uzeti svoje auto."
"Idi busom."
"Nema šanse da uspijem naći bus, moram odmah ići."
"Leon, brate, samo polako. Prvo se normalno obuci, majica ti je naizvrat." Mats je rekao i počeli su se obojica smijati, a meni nije bilo do šale, bio sam previše nervozan. Morao sam biti uz nju.
"Krenite sa mnom do Nika odmah, mora me pustiti da idem kući." rekao sam im i ušao s njima u lift, krenuvši na prvi sprat.
-
Stajao sam ispred ulaznih vrata svoje kuće u Bochumu. Pokucao sam na vrata i vrlo nerzvozno čekao da mi mama, tata ili bilo tko drugi otvori vrata.
Mama mi je otvorila vrata i bila je vidno iznenađena što sam tu. Poljubio sam je brzo i nisam ni ulazio u kuću.
"Leon! Šta radiš ti ovdje?"
"Mama, duga je to priča, za koju sada, zaista nemam vremena. Moram se hitno vratiti u Minhen, možeš li mi molim te dati ključeve od auta?"
"U Minhen? Zar nemaš utakmicu sutra? Da se nije nešto loše desilo?"
"Mama, sve je OK, samo, Sanna je u bolnici, njen brat me zvao i uskoro treba da se porodi, molim te sada mi pronađi ključeve!" već sam bio nervozan i živčan.
Mama se rasplakala od sreće ali je ipak brzo otrčala do kuhinje i donijela mi je ključ.
"Leon, molim te, vozi polako, smireno i nemoj da si isuviše nervozan, moraš da daš Sanni dojam da sve podnosiš dobro. Sretno." poljubila me i mahnula mi je a ja sam brzo otrčao do auta.
Po glavi su mi se motale svakakve misli. Razmisljao sam kako cu ja postati otac, kako ću sa Sanom i našom djecom zajedno šetati, igrati se. Dolazit će mi na utakmice s našom djecom, i ja ću ih voditi na njene utakmice.
Onda ću i da je oženim i tada će ona zvanično biti gospođa Goretzka.
-
Nazvao sam Andreasa na telefon jer sam stajao ispred bolnice, oko 6 sati kasnije.
"Halo, Andreas, ispred sam, gdje se nalazite?"
"Na trećem spratu, u porodilištu, čestitam ti, postao si tata male slatke djevojčice i dječaka."
Gotovo da sam se rasplakao. Stavio sam telefon u džep i krenuo prema trećem spratu bukvalno trčećim korakom. Stao sam na kraju hodnika, kad sam vidio Andreasa kako sjedi na stolici. Pritrčao sam mu i zagrlio ga.
"Gdje je ona? Da li mogu da ih vidim?" uzbuđeno sam govorio.
"Mislim da ćeš morati sačekati nekih pola sata, tako mi je doktorica rekla."
"Kako je ona prošla, je li dobro?"
"Ne znam, ni ja je nisam vidio, ali doktorica kaže da je i ona dobro, kao i da su bebe dobro." sjeo sam pored njega i samo sam napisao poruku Joshui.
"postao sam tata, djevojčica i dječak, ne mogu ti opisati koliko sam sretan!"
"čestitam brate, nadam se da će se dječak zvati Joshua..."
"ma naravno da hoće... sretno na utakmici."
Ostavio sam telefon, i samo gledao u zid. Nisam znao kako bi se naši dječak i djevojčica zvali. Mislio sam da ovaj dan neće još zadugo doći, a došao je, brže nego što se moglo zamisliti.
"Možete ući ako želite." došla je doktorica i pogledala u mene i Andreasa. "Možete obojica ući, nije problem."
Ušli smo unutra, a na krevetu je ležala Sana. Prišao sam joj i poljubio je u čelo. Ja sam sjeo kraj nje i pomilovao je po njenoj plavoj kosi.
"Jesi li dobro? Žao mi je što nisam mogao biti tu, stvarno jeste. Žurio sam koliko sam mogao i..."
"Nema veze, sad si tu."
"Kako si?"
"Nikad se umornije ali ljepše nisam osjećala." nasmijala se polako. I izgledala je premoreno, ali njen osmijeh mi je govorio koliko je i ona bila sretna i ponosna na sebe. Ustao sam do drugog kraja sobe i tu sam vidio dvije malene mrvice u inkubatoru. Spavali su, oboje. A ja sam samo stajao i posmatrao ih.
@leon_goretzka objavljuje fotografiju na Instagram.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
46 427 likes 5849 comments
@leon_goretzka: Sometimes miracles come in pairs. @sanna_jelic
