ZABORAVLJENE STRASTI | ✔️

13. Sadašnjost

Dušica

Istrčavam napolje čim su mi preneli šta se desilo i vidim Nikolu kako stoji ispred automobila i psuje. Tu je i Neške.

"Ko je ovo uradio?" gledam i ne mogu da verujem da je Nikoli neko u Kremnima razbio špferšajbne. Neške me pogleda u fazonu da je bolje da ćutim, dok me Nikola fiksira pogledom i hladno odgovori: "A šta misliš ko je?"

Potom mi se primakne na korak bliže, pa doda: "Tvoj vaspitani bivši verenik!"

Naravno da je on, a ko bi drugi. U šoku sam skroz tu činjenicu izbacila iz glave, ali opet ne mogu da verujem da se Nikola breca na mene zbog Veljka. Šta on umišlja ko je?!

"Možda da si gledao svoja posla malo pre, ništa od ovoga ne bi ni bilo!" Neške staje između nas. "'Ajde vas dvojej da se smirite malo da se ne bi posle kajali zbog nekih reči. Nije krivo ni jedno od vas, već gastarbajter."

Nikola se okrenuo opet prema svom autu i u nevereci počne da mrda glavom. "Ne mogu da verujem koja je to seljačina. Ponaša se kao neko dete!"

"Šta ne možeš da veruješ?", doda Neške, pa se okrene prema meni, "izvini Dušice, ali on je uvek takav i bio. Kada nije po njegovom on poludi."

Ne znam zašto, ali osećam da me njih dovjica doživljavaju kao nekog retarda samo zato što sam bila sa njim. Veljko jeste dečko neotesan, ali je dobar. Zato ni meni nije jasno zašto je ovo uradio sa Nikolinim kolima. Niko drugi sigurno nije. Pre nego što pomislim kako će to zvučeti, izjavim: "Platiću popravku, nemoj ništa da brineš."

Neške priđe kolima bliže da vidi da li je još nešto razlupano, a Nikola se okrene prema meni skroz crvenog lica, sa pogledom koji ubija. 

"Izvini Dušice, ali što bi ti plaćala njegove budalaštine?"

 Potom mi se skroz primakne, stavi svoje dlanove na moje obraze, pa mi usmeri glavu tako da se gledamo ravno u oči. I dalje besno priča: "Jel ti je toliko stalo do te seljačine da bi za njega sve popravljala? Da li je moguće da si toliko nsiko pala da nekom ko te je prevario sređuješ račune ne bi li on pošten ispao?"

Nikola

Više ni sam ne znam o čemu pričam, ali sam jebeno besan. Besan sam što mi je tako kola, ali još više sam besan što je takao Dušicu! Ne mogu da verujem da se zauzima za njega, za dečka koji ju prevario, onako se malo pre ponašao prema njoj... ma ne mogu da verujem da je uopšte bila sa njim. Taj sklop mi je ne spojiv.

"Auuu... Džoni, daj mi ključeve." Nije valjda još nešto razbio? Odlazim do kola i otvaram ih. Naravno da jeste! Ladno mi je razbio GPRS i radio! Čučnem, stavim ruke iza vrata, pa brojim u sebi samo da ne bi počeo da vrištim. Da nije Dušica ovde otišao bih da ga nađem da mu razbijem onu teleću facu.

Dušicina ruka se našla na mom ramenu dok u neverici i ona gleda unutrašnjost mog automobile. A onda, negde u daljeni se vidi munja i pukne gorm. Samo mi je kiša još trebala! "Jebiga!"

Ustajem, pa krenem rukama da pomeram stakle sa sedišta ne bih li mogao da sednem. Dušica me začuđeno pita: "Šta to radiš?"

"Čistim sedište od stakla. Kiša će, nisi slepa, pa da krenem."

"Gde da kreneš?" u isti glas me pitaju Neške i Dušica.

"Jel ste vas dvoje ludi ili šta? Kiša će, pa da krenem na Taru."

"Brate, nema šanse! Zaboravi!" viče sada Neške. "Kiša će, ti nemaš jebeni šoferšajbne!"

"Vozio sam tim putem hiljadu puta. Ništa mi neće biti i da krene da sipi samo."