ZABORAVLJENE STRASTI | ✔️

7. Sadašnjost

Nikola

"Ajde Džoni, ne spremaš se za dodelu Oskara, već izlaziš u jedan kremanski kafić", po stoti put mi jedno te isto kaže Anika dok ja i dalje ne mogu da se odlučim da li da obučem crnu ili sivu majicu na ve izrez.

"A možda da uzmem neku treću?" Anika prevrne očima, priđe mi, pritisne sivu majicu uz mene i kaže: "Definitivno ovu i svelte farke sa starkama. Ima da odlepi kada te vidi u tome. Podsetićeš je na stare dane, a opet si zreliji ili se makar nadam da jesi."

Volim Aniku ne samo zato što je drugarica koja je uvek tu za mene, već zato što me uvek postavi na mesto. Svaka njena kritika je iskrena, a iskrenost je ono što se danas retko gde nađe. Koliko sam samo slomljen bio što sam izgubio Dušicu, svoju ljubav, ali i najbolju drugaricu. Mislio sam da to nikada neću preživeti, ali onda se pojavila Anika. Devojka toliko vedrog duha da je mogla da oraspoloži i da nadu u život i čoveku koji je upravo izašao iz Aušvica.

Sa Anikom sam zajedno studirao na FON-u. Tokom studija smo postali nerazdvojni, a potrefilo se tako da smo se i zaposlili u istoj kompaniji. Pored toga što Anika i ja delimo ista poslovna interesovanja, imamo i isti ukus što se tiče ženske lepote. Anika, iako oduzima dah svakom muškarcu svojom pojavom, više je zainteresovana za isti pol. Međutim, daje šansu i muškarcima, bar tako kaže, iako je do sada nisam video ni sa jednim.

"Hvala stilisto", sa osmehom odgovorim, pa je poljubim u teme.

Kada se obučem, kao neka žena odmeravam sebe na ogledalu da vidim da li je sve OK. Stvarno sam pukao. Anika umire od smeha.

"Mogla bih i ja da krenem. Čisto da ti ometam kombinaciju."

"Daj ne lupaj. 'Ajde i ti samnom?"

"Nema šanse. Da li si ti svestan kako sam se osećala danas dok sam bila između vas dvoje? Ko da sam zalutala u atmosferu gde lebde samo čestice neopisive seksualne želje."

"Misliš da joj se i dalje sviđam?"

"Džoni, naravno da joj se sviđaš. Čak i da imaš ćelu na glavi budio bi u njoj emocije. Ej bre, ti si njena prva ljubav sa kojom se nije kresnula, a htela je."

Dušica

Gledam u pet kombinacija postavljenih na mom krevetu i ne znam za koju da se odlučim. Da me je neko jutros pitao šta ću obući, rekla bih prvo što vidim u ormaru, ali sada kada znam da Nikola dolazi želim da izgledam savršeno. Iako ni sama ne znam zašto se toliko trudim jer moj Džoni sada ima Aniku... Možda je to ono takmičenje što većina bivših voli – da zaseniš njegovu sadašnju devojku!

"Dušice sine, za koga se toliko spremaš? Samo mi nemoj reći da si već našla nekog našeg Kremanca ili još gore Mokrogorca?", očajno me pita moja majka Nadežda. Ako joj sad spomenem da sam danas videla Nikolu i da smo skoro pola dana proveli zajedno, znam da će krenuti da me bombarduje pitanjima... jer iako Nikola Jovanović nekada nije valjao za njenu mezimicu, sada bi bio prava prilika. Samo da selo začepi o pričama kako me je Veljko oterao.

Inače, priče o tome zašto me je Veljko ostavio graniče se sa mitologijom. Kao u svakoj manjoj sredini, tako i u našoj kremanskoj, postoji više njih u kojima sam, uglavnom, krivac ja, tj. da budem preciznija krivac je moja materica. Naime, selom kruže priče da sam neplodna, potom da ne mogu da imam decu jer sam kao tinejdžerka ostala trudna, pogađate sa Nikolom, pa da sam tada uradila abortus kod nekog ne tako stručnog doktora, zatim da svaki put kada ostanem trudna doživim pobačaj... Ima i nekoliko verzija u kojima je Veljko skot jer je zaveo pošteno čeljade, a on, kako je rastao u belom svetu, navikao na blud pa se u tu priču ja kao poštena devojka nisam uklapala, a postoji i verzija broj dva u kojoj je moj bivši mene tukao... U početku su me te priče nervirale, a sada me zbog njih baš briga. Ionako će uskoro da se nešto drugo desi i svi će se prebaciti na tu temu, a ja ću pasti u zaborav. Setiće se moje tužne priče tek ponekada kada je dokolica velika.

Rešim ipak da Nadeždi ne dam da je mašta ponese, jer Nikola nije sam, pa joj odgovorim kada joj priđem i zagrlim je: "Ne, majko. Samo želim da svi vide kako je tvoje čeljade u Beču postala prava dama od stila."

"Ako sine, ako... Od Vere mi napraviše seljaci ikonu modnu, a oblači se ko one sa 'Granda'. Sve na izvolte", odmeri mi farmerke, pamučunu košiljicu i baletanke, pa doda: "To je moje čeljade. Divno i spolja i iznutra."

Nikola

Parkiram se u Kremnima tačno ispred motela "Šargan". Kremna, selo između Tare, Šargana i Zlatibora, na putu Užice-Višegrad. Neko bi rekao selo ko selo, ali svako onaj ko je proveo u ovoj vazdušnoj banji bar dvadeset i četri sata zna da je ovo selo posebno. I ne, to nije samo zbog Kremanskog proročanstva i proroka Tarabića, već zbog meštana. Sve one likove za koje ste mislili da postoje samo u Kusturicinim filmovima, postoje i u stvarnosti u Kremnima. Skoro da nema meštana koji nema neku svoju neobičnu priču koja slobodno može biti ravna holivudskoj priči. Ovde dete seljaka postaje milioner, dete čobanina vodi neke od najvećih državnih preduzeća, deca se šalju na studiranje i skoro svi su sjajni studenti. Ima i onih koji ostanu u Kremnima, ne idu dalje da se školuju, ali se sa njima mogu voditi razgovori na bilo koju temu. Ako i ne znaju o čemu pričate, oni će prebaciti na šalu i svaki razgovor će vam zbog ozbiljnosti ili smeha ostati urezan za ceo život.

"Džoni brate, jel si to ti?" Okrenem se i vidim Nešu kako ide prema meni.

"Gde si bre bitango?! Neške, čoveče posle sto godina" i bacimo se jedan drugom u zagrljaju. Od svih Kremanaca Neške je meni uvek bio najbolji lik. To dokazuje i činjenica da smo se družili i dok je bio u Beogradu na faksu. Međutim, posle faksa, građavine, otišao je u Rusiju i tu smo izgubili kontakt, sem Fejsbuka.

Kada dođemo sebi od pozitivnog šoka, odmah me pita: "Ne stvarno, otkud ti? Baš se večeras okuplja društvo."

"Znam. Naleteo sam danas na Dušicu na Tari, pa me je pozvala."

"Dušica, a? Stara rana, stara sreća", nabaci onaj kez da me podjebava, pa onda mu se faca uozbilji: "Drago mi je što si tu zbog nje. Trebaš joj sada više nego ikad. Ona seljačina umesto da ju je držala kao malo vode na dlanu, on je još varao na svakom koraku. Ali ajde to, nego što ju je iskoristio da mu razvije posao i onda je još šutne. Stoka nad stokama!"

"Uuuu, zar je tako gadno bilo?"

"Nije ti rekla? Pa verovatno joj je i muka od svega više. Meni je rekla jedan dan kada smo se našli na piću na Zlatiboru. Jedva sam se suzdržao da ne izlupam tu ljudsku gnjidu kada sam ga video sledeći put. Još je seljak došao odmah posle nje iz Beča da bi se oprao pred familijom, a na nju trnje i kamenje."

"Stani bre. Dušica je bila verena za nekog odavde?", kako sam to pitanje postavio, tako su farovi rasvetlili Nešketa i mene. Prema nama je išao metalik siv Mercedes GLC SUV iz kojeg je trešatala neka teška grandovska narodnjačina. Nisam trebao ni da pitam Nešketa ko je, jer čim sam video austrijske table, znao sam. Veljo seljo!

"Neke stvari se nikada ne menjaju", kažem više sebi, nego Nešketu, ali on drmanjem glave potvrdi moju izjavu.

"Gde si Rus?", viče isfoliranim tonom Veljo seljo dok ide prema nama. Čoveče, džaba Beč, džaba pare, kada on i dalje ne ume da se obuče. Na njemu je majica Versaći, sa sve logom preko celih grudi. Naravno, upasana u farke i na nogama maksare. Gledam i ne mogu da skinem osmeh sa lica jer mi dođe da se zacenim od smeha, ali se nekako suzdržavam. Veljova inteligencija je shvatila moj osmeh kao sreću što ga vidim.

"O hooo ho, pa jel to Džoni? Pa nisam te video sto godina. Pa kako si Beograđaninu? Pa šta ima novo?", neverovatno kako neko ume sa ''stilom'' da koristi to PA.

"Pa evo me Veljo! Pa stvarno sto godina, a ti se ništa nisi promenio", Neške počne da se smeje jer je dečko odmah skontao da zajebavam Velja za to PA, ali naravno jugoslovenski Bečlija ništa nije skontao.

"Džoni, 'ajmo sada ovde da vidimo malo ove kremanske pičke, pa te posle vodim na Zlatibor. Imam sastanak brate sa dve ne pitaj kakve. Mislio sam trojku da opalim, ali za stare dane jedna tebi pripada." Kako je to izgovorio, tako se opet čuje kretanje kola. Ovoga puta to je Dušica. Ne mogu da sakrijem osmeh sa lica. Mada čujem Nešketa kako psuje sebi u bradu, Veljka kako kaže "jebiga" i onda vidim zabezeknutu Dušicinu facu i tek tada počnem da kontam. Neške je bio nervozan kada je video ovu seljačinu, Dušica je živela u Beču, bila je verena za nekog odavde... Brojim dva i dva, ali ne želim da verujem da je to četiri, molim Boga da je pet, ali ova računica je čista kao suza. Jebote, moja Dušica je bila sa Veljom seljom!!!